1
Partikularna ideologija, ni opšta ideologija spasiteljskog i sveobjašnjavajućeg tipa, Andriću nikada nije bila cilj, već politika kao rad za opšte dobro među narodima i među državama, naglasio je tokom svog izlaganja prof. Darko Tanasković, specijalni gost na 5. Međunarodnoj konferenciji “Beogradski kontrapunkt”.
Ovogodišnje izdanje bilo je posvećeno obeležavanju 60 godina od kada je pisac Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost, saopštio je Zavod za proučavanje kulturnog razvitka,
Konferencija je održana juče putem lajv strima na Fejsbuk stranici i Jutjub kanalu Zavoda. Tema razgovora bila je “Andrić: nasleđe – Кuda dalje?“, a učesnici osvrnuli su se na činjenicu da je Ivo Andrić u svom govoru povodom dodele Nobelove nagrade za književnost (1961), izrazio nadu da će ona pomoći međunarodnom promovisanju naše književnosti.
Uvodnu reč imala je Maja Gojković, potpredsednica vlade Republike Srbije i ministarka kulture i informisanja, koja je istakla da je težnja ka slobodi jedna od tema koja uvek zaokupljuje misleće ljude svog doba, bilo da je reč o slobodnom pojedincu, narodu ili državi.
– U dobu u kojem živimo, kada je moderna tehnologija delimično uspela da razbije komunikacione barijere, ostalo je otvoreno pitanje koliko je savremeni čovek istinski slobodan. Trka za materijalnim bogatstvom, manjak slobodnog vremena i posledično sve veća udaljenost od prirode, doveli su do toga da se čitav svet zapita: Кuda dalje? – rekla je ministarka, i podsetila da se u svetu godišnje objavi oko 60 novih izdanja Andrićevih dela, što dovoljno govori o tome koliko je njegova književnost vanvremenska.
Književnica iz Severne Makedonije, Elizabeta Šeleva, ocenila je da je Andrić pokazao da su ljudi sa ovih prostora u nimalo jednostavnoj poziciji, odnosno da su već u startu bačeni u turbulentni prostor gde se ukrštaju kulture, religije, politički interesi.
– Ono što na početku predstavlja blagu opasnost, da se možda u ovakvom jednom primarnom čitanju njegovih dela koje je počelo nakon primanja Nobelove nagrade, može govoriti o petrifikaciji, okamenjivanju tih imagoloških obrazaca – primetila je Šeleva.
Pisac Miro Vuksanović, predsednik Upravnog odbora Andrićeve zadužbine, podsetio je da Andrić pre Drugog svetskog rata nije prihvatio da bude zastupljen u antologiji hrvatske proze.
– Zbirku pripovedaka koja je objavljena u Zagrebu, u kojoj su kroatizovani njegovi izrazi, sa velikom ljutnjom i besom je poništio i bio spreman na sudove i rasprave. On se, dakle, opredelio da piše na srpskom jeziku, da pripada jugoslovenskoj kulturi.
Đorđe Matić, pesnik i esejista, naveo je šta kolonijalni pogled očekuje od umetničkih dela iz rubnih kultura.
– Iako se ja sa tim ne bih složio, dve stvari: egzotizaciju i auto-egzotizaciju, ali i jednostavan stil, jednostavan način prezentacije poetike.
Zoran Milutinović, profesor južnoslovenskih književnosti na Univerzitetskom koledžu u Londonu, smatra da je Andrić bio neka vrsta antropološkog pesimiste, da je bio skloniji ideji da se stvari neće bitno promeniti na bolje.
– Ne da će postajati gore, nego da će uvek i u svim vremenima u različitim oblicima postojati iste sile pod kojima mi i danas živimo i pod kojima su ljudi oduvek živeli – zaključio je Milutinović.
Moderator je bio Aleksandar Gajšek, a učesnici su se složili da je Andrićeva transideološka pozicija svojevrsan znak pored puta i potencijalni odgovor na pitanje – kuda dalje?
“Beogradski kontrapunkt“ koji neguje otvoreni dijalog i razmenu mišljenja između istaknutih umetnika i intelektualaca, realizovan je u saradnji sa Ministarstvom kulture i informisanja Republike Srbije.
