Danas pomalo fantastično zvuči da su Rihanna, Beyonce, Jennifer Lopez, Shakira i Alicia Keys prošle Beogradskom Arenom, te da smo na tom istom mestu videli legende kakve su Eric Clapton, Bob Dylan, Leonard Cohen, Elton John i Roger Waters, dok su relativno “svežija” imena, kao što su Nick Cave ili Sade imali prepune nastupe, kaže Dragan Ambrozić, povodom današnje oseke velikih muzičkih imena i koncerata u Beogradu.

Svoj dolazak u srpsku prestonicu 2022. godine potvrdili su Iron Maiden, Uriah Heep, Whitesnake, Dead Can Dance, Pixies i Wardruna, piše na jednom muzičkom portalu kao najava “bogate” koncertne sezone u Beogradu. Svaka čast svakome, ovo jesu uglavnom velika i poznata imena, ali aktuelna i važna pre 30 i 40 godina. U pitanju su grupe koje već dugo nemaju nove hitove, niti je, ruku na srce, to što sviraju uopšte nekome danas interesantno. Da, lepo je videti Pixies posle tri decenije zbog nostalgije, ali njihovo vreme je davno prošlo, a mi ih ovde čekamo kao velike zvezde. Nešto tu nije normalno. I nema ovo veze samo sa koronom, jer u Beogradu je tako već bar sedam-osam godina. A bio je u jednom trenutku stvarno zlatni period za velike koncerte. Toliko je velikih imena dolazilo u jednom periodu pre 10-15 godina, da niste mogli sve ni da ispratite ko je sve svirao, i to u jeku svoje popularnosti.

– Svi se, naravno, sećamo kako smo do pre nekoliko godina imali priliku da gledamo neke od najvećih svetskih muzičkih zvezda u Srbiji – kaže za Nova. rs, Dragan Ambrozić, muzički kritičar i čovek koji je kao promoter učestvovao u organizaciji mnogih bitnih koncerata u Beogradu i na Exitu.

– Danas pomalo fantastično zvuči da su Rihanna, Beyonce, Jennifer Lopez, Shakira i Alicia Keys prošle Beogradskom Arenom, te da smo na tom istom mestu videli legende kakve su Eric Clapton, Bob Dylan, Leonard Cohen, Elton John i Roger Waters, dok su relativno “svežija” imena, kao što su Nick Cave ili Sade imali prepune nastupe… Na Ušću su nam bili The Rolling Stones, Madonna, Metallica, Police, Depeche Mode, na Kalemegdanu smo takođe videli mnoge, a upamćena za sva vremena ostaje Amy Winehouse poslednji put uživo. U Sava centru, Domu sindikata, pa i Hali sportova i na Tašmajdanu, vrvelo je od uspelih koncerta, a još nismo pomenuli nijednog od velikih DJ-eva koji su nas pohodili. Od svega toga ostao je samo festival Exit, kao što je bilo i na početku ove priče o dolaženju zaista velikih muzičkih imena u Srbiju, koja je sistematski počela da se razvija posle godine 2000, čemu sam krajnje namerno dao neki svoj doprinos – priseća se Ambrozić.

Naravno, svi se pitamo šta se desilo i zašto smo u međuvremenu, od centra Balkana za koncerte velikih muzičkih imena, došli do pozicije provincijskog grada gde se po dve godine najavljuju koncerti davno zaboravljenih ili malo poznatih pevača i grupa.

– Ako malo premotamo sećanje unazad- shvatićemo da se prvo desila svetska ekonomska kriza 2007-2009, a sada i istorijski nepoznata situacija pandemije, koja je od 2020. pokidala konce ovog biznisa. Ali u tih par godina između ova dva dešavanja, već su bili prisutni svi znaci da nešto nije u redu sa srpskim koncertnim tržištem, kad su u pitanju veliki koncerti – nastupila je oseka onih najvećih stranih nastupa baš u Areni i na Ušću. Sa jedne strane tome je doprinela činjenica da je Arena prestala da zakazuje koncerte u svojoj organizaciji, sa druge strane se smanjio broj naših promotera sposobnih da odgovore zahtevima sve konkurentnijeg evropskog i regionalnog tržišta, jer je inače malobrojna stara garda organizatora polako otišla u penziju, a nova nije došla. Na sve to se nadovezalo slabo ulaganje u koncertne prostore, zbog čega na početku ove godine možemo samo da konstatujemo kako Sava centar ne postoji, a u Hali sportova se više ne organizuju muzička dešavanja – dodaje precizno i analitički Ambrozić.

Međutim, postoji tu još jedan važan razlog, na koji ponekad zaboravimo kada mislimo da smo jako važni i bitni u regionu.

– Mislim da za odsustvo onih stvarno najvećih imena sa naših prostora, postoji samo jedan stvaran razlog – a to je naše siromaštvo, koje ne želimo da priznamo ni sebi, ni drugima. Ono se jasno vidi kad napravite računicu i procenite isplativost ulaganja u dovođenje bilo kog skupog benda iz A kategorije – prodaja karata na našem tržištu ne može da pokrije troškove. Stvar je vrlo jednostavna: dok god ulaznice ne dođu bar približno na nivo onih u zapadnim zemljama, nećemo moći da sebi priuštimo najpopularnije izvođače, osim ako ne pomogne država. Sasvim je jasno da smo još godinama daleko od ove čvrste ekonomske logike, koja jedina garantuje organizatoru preživljavanje u ovom krajnje rizičnom poslu – zaključuje trenutno urednik programa u Domu omladine, Dragan Ambrozić.

Problem su siromaštvo, prostor, Ušće, Exit…

Nekadašnji producent koncerata, Zlatko Crnogorac, takođe misli da je velika svetska ekonomska kriza 2008. trajno oslabila našu ekonomsku kupovnu moć koja cele naradne decenije u dvehiljadedesetim nije mogla da sebi priušti standard prosečne cene karte za velike koncerte koje su se kretale u rasponu od 70 do 120 evra.

– Pre toga,u svojevrsnom materijalnom ne samo srpskom već i regionalnom prostoru tokom dvehiljaditih, pored svih drugih (Duran Duran, Police, Madona, AC DC, Metalica itd) ovde su se odigrale dve svetske master turneje – Rollingstonsi (Bigger bang u Beogradu i Budvi 2007) i U2 (360 stepeni sa dva koncerta zaredom u Zagrebu) i u kojima sam lično učestvovao kao izvršni producent – kordinator lokalne produkcije, razumeo sam tad da je to svojevrsni krešendo i kraj medenog meseca našeg prostora bivše SFRJ sa svetskim muzičkim koncertnim produkcijama.

Crnogorac smatra da postoji nekoliko razloga zašto se te “zlatne” godine više nikad nisu ponovile ni u približnom domenu.

– Osnovni razlog je logistički. Beograd jednostavno nema, open air prostor – stadion sa kamionskim pristupom za tzv load in – load out, a koji omogućava da se sedenje prodaje kao skuplja cena ulaznice. Zato se u Zagrebu “once upon a time” odigrao U2, za današnje prilike zvuči neverovatno da je tada tamo prodato 2 x 40.000 ulaznica po ceni od 80 evra. Baš kao i da su Stonsi u Beogradu prodali 50.000 karata na Ušću po ceni od 35 do 50 evra. Na jednom od koncerata Ace Lukasa na Marakani kranom se preko tribina unosila oprema, to svetske produkcije neće da trpe. Na AC/DC koncertu na stadionu JNA se traktorima satima i danima unosila i iznosila pretovarena oprema, samo tad i potom nikad više.

Ušće je drugi problem. Ono jeste idealna festivalska parkovska lokacija u centru Beograda, ali sem idealnog prilaza za kamione i publiku, njegovi su logistički troškovi preveliki i ne poseduje ključni aset – tribine. Stoga je na njemu zapravo sve ove godine jedino bio izvestan Beer fest. S druge strane, baš takav koncept besplatne zabave devalvirao je tzv kulturu kupovine ulaznice na kojoj počiva ceo koncertni biznis – smatra Crnogorac.

Na kraju smo došli i do Exita, najvećeg festivala u regionu, koji osim poznatih DJ-ejeva, sve manje dovodi velika imena svetskog rokenrola. Izuzetak je The Cure pre nekoliko godina.

– Exit je sa treće strane, preuzeo tzv festivalski monopol nad kompletnom live scenom odnosno ino promoterskim biznisom mimo spomenutog Beer festa koji se bazirao na domaću ex yu priču. Sem što je u najvećoj meri apsorbovao takvo interesovanje što domaće publike – što tzv koncertnih turista, on je potrošio – pojeo raspoložive budžete velikih sponzora i države kao pokrovitelja. To je zapravo mimo korone ključni i finalni odgovor zašto danas nema velikih koncerata, onih poput Coldplay-a ili Pear Jam-a koje bi možda priželjkivali ili im se nadali. Nije zgoreg napomenuti da je sva zarada promotera najvećeg domaćeg i evropskog koncerta s kartama poslednje 2 decenije – Bijelo dugme na Hipodromu sa 150.000 prodatih karata, bila reinvestirana u dolazak Rolinstonsa u Srbiju i Crnu Goru, dve godine potom. I da je nakon toga austrijski partner Rock & More bankrotirao, jednako kao i zagrebački promoter već spominjanog koncerta U2 Vlada Lupa, koji je potom doveo Metaliku u Beograd, a nakon neslavnog kraha zagrebačkog koncerta Robija Vilijamsa. Bez značajnih komercijalnih pokrovitelja turneja, kakve ni mi ni Hrvatska nemamo, velike turneje će pre pohoditi Milano, Beč, Budimpeštu, negoli Beograd, pa tu ni Bukurešt ne stoji mnogo bolje od nas – zaključuje Zlatko Crnogorac.

Dok se situacija sa koncertima u Beogradu ne promeni, moraćemo opet omiljene strane bendove da gledamo u Beču ili Budimpešti. Kada su u pitanju koncerti alternativnih svetskih zvezda, Zagreb ume često da iznenadi, tako da je i to jedna od opcija. Future Islands su već 5. marta u Tvornici kulture. The Mission takođe sviraju u martu, a Franz Ferdinand u aprilu. U oktobru stiže i The Cure…

Bonus video: ABBA avatari – kako će izgledati virtuelni koncert legendarne grupe