0
Kao što se nisam obazirao na loše kritike, nisam dozvolio ni da uspeh utiče na mene. Držao bih se samo pisanja. I evo sad, nakon što sam dobio Nobelovu nagradu za književnost, nastaviću da se držim svog pisanja, kazao je danas u Stokholmu Jun Fose, poslednji laureat Nobela za svet literature.
– Kada sam bio u srednjoj školi, desilo se to bez upozorenja. Učiteljica me je zamolila da čitam naglas. I obuze me iznenadni strah… Kao da sam nestao u strahu… Samo sam ustao i istrčao iz učionice – započeo je svoje obraćanje članovima Švedske kraljevske akademije poslednji laureat Nobelove nagrade za književnost Jun Fose.
Ovo tradicionalno obraćanje koje prethodi svečanoj dodeli nagrade, zakazane za nedelju u Stokholmu, nastavio je rečima da su njegovi drugovi iz škole, tad kad je pobegao, „verovatno mislili da je poludeo“:
– I, da, bio sam na putu da poludim. A taj strah od čitanja naglas me je pratio. Kako je vreme odmicalo, smogao sam hrabrosti da zamolim nastavnike da me izostave kad se čita naglas, jer sam se toga bojao. I dok su mi neki verovali i prestajali da me pitaju, drugi su smatrali da ih začikavam. Ali, naučio sam nešto važno o ljudima iz ovog iskustva. Naučio sam i mnoge druge stvari, koje mi verovatno omogućavaju da danas stojim ovde i čitam naglas publici. I sada gotovo bez ikakvog straha.
A podelio je i šta je tada naučio:
– Na neki način kao da mi je strah uzeo moj jezik i da sam morao da ga vratim nazad. Ali, to sam uradio, ne pod tuđim, već svojim uslovima. Počeo sam da pišem svoje tekstove, kratke pesme, priče. I otkrio sam da radeći to, stičem osećaj sigurnosti, sasvim suprotan od straha. Nekako sam u sebi pronašao mesto koje je samo moje, i s tog mesta sam mogao da napišem ono što je samo moje – prisetio se Fose.
Konstatovao je i kako sada, pedesetak godina kasnije, još uvek sedi i piše. I to opet dolazi iz tog tajnog mesta u njemu samom, mesta o kome, iskren je bio, ne zna mnogo osim da postoji.
– Jednom prilikom sam u nekom razgovoru za medije rekao da je pisanje neka vrsta molitve. I bilo mi je neprijatno kada sam to video u novinama. Ali, kasnije sam pročitao, što me je delimično utešilo, da je Franc Kafka rekao isto…
Književnikove prve knjige, kako se setio, dobile su prilično loše recenzije, ali odlučio je, ipak, da ne sluša kritičare. Naučio je da treba da veruje samo sebi, da se drži svog pisanja. Da to nije uradio, olovku bi „batalio“ već posle izlaska prvog romana „Crveno, crno“ 1983. godine.
– Kasnije sam počeo da dobijam uglavnom dobre kritike, pa čak i nagrade – i tada sam pomislio da je važno da nastavim istim putem. Kao što se nisam obazirao na loše kritike, nisam dozvolio ni da uspeh utiče na mene. Držao bih se samo pisanja. I evo sad, nakon što sam dobio Nobelovu nagradu za književnost, nastaviću da se držim svog pisanja – priznao je Fose.
Osvrnuo se i na trenutak kad je objavljeno da je laureat Nobelove nagrade za književnost, kad su ga obasuli mejlovima i čestitkama:
– Naravno da sam bio veoma zadovoljan. I gotovo svi su mi s radošću i veseljem čestitali, a neki su bili ganuti do suza. To me je zaista dirnulo.
Pomenuo je i kako u njegovom pisanom opusu ima mnogo samoubistava. I da ne voli o tome da razmišlja…
– Plašio sam se da sam na taj način možda doprineo legitimisanju čina samoubistva. I zato su me najviše dirnuli oni koji su mi iskreno napisali da su im moja dela spasila živote. U izvesnom smislu oduvek sam znao da pisanje može da spasi živote, pa možda je čak i meni spasilo život. I ako moje pisanje može da pomogne da se spasu životi drugih, bio bih najsrećniji na svetu – poručio je Jun Fose, zahvalivši se Švedskoj akademiji na Nobelovoj nagradi za književnost, ali i Bogu!
Bonus video: Proglašenje laureata Nobelove nagrade za književnost
