Aca Seltik: Prešao sam u ilegalu kad su beogradske kafane otišle u istoriju

Aleksandar Petrović, poznatiji kao Aca Seltik, frontmen "Ortodoks Keltsa" je, kako kaže, za mnoge tipična anti zvezda. Tako i deluje. Spontan, prirodan, ne poseduje ni zrno uobraženosti zbog činjenice da peva već godinama u popularnom bendu. Takav je i kada je njegov rodni grad u pitanju. I ako je pravo beogradsko dete iz centra, on to ne forsira, naprotiv. Zanimljivo je čuti kako Aca doživljava Beograd, iz neke svoje, posebne vizure.

Odrastao si u širem centru grada, u 27. marta, u velikim soliterima. Kako se sećaš detinjstva? - Odrastao sam na obodu kruga dvojke. Ali, bukvalno. Šine su prolazile tik ispred ulaza u moju zgradu, a ponekad se činilo da tramvaj prolazi kroz dnevnu sobu, naročito u rano jutro kada nema drugog saobraćaja a prvi jutarnji tramvaj protutnji kao tenk. Tako sam ja u isto vreme i bio u krugu dvojke ali i nisam, pa sam po potrebi koristio jedno ili drugo. „Starina Novak“ u Knez Danilovoj je bila sjajna škola. Veoma zahtevna, neki bi rekli elitna, ali fenomenalna. Tu sam stekao većinu znanja i veština koje su me pratile i prate me kroz ceo život. Učiteljica mi je zaista bila kao druga majka. Dobro, treća, pošto je moja tetka bila druga. A, možda i prva jer sam k‘o papagaj ponavljao: „Mene je rodila tetka!"Bio sam odličan đak ali mi je kosa doprla do polovine leđa već u šestom razredu. Ipak, ko sme da prigovori bilo šta opštinskom prvaku iz matematike?! Uopšte, celo detinjstvo mi je bilo idealno, naravno sa ove tačke gledano, mada je bilo tu i suza i smeha i besa i radosti, pocepanih pantalona, raskrvavljenih kolena, razbijenih noseva… Svega onoga što i čini jedno detinjstvo srećnim.To se računa kao Taš? Pretpostavljam da ste "visili" na bazenu kao deca?- Da, ja sam sa Taša! Sećam se da su me, kad sam otišao u JNA i rekao da sam sa Taša, saletele sve „zeme“ sa Zvezdare, Vračara, Vidikovca… Čak me je svojatao i jedan iz Obrenovca, iako to tada nije bila beogradska opština. Visili smo svuda jer smo bili u centru zbivanja ali je sam Taš bio centar sveta! Naravno, taj centar sveta je i ostao u široj okolini Taša, od SKC-a do KST-a i hale Pionir. Bazen je odigrao značajnu ulogu utoliko što sam tu počeo da treniram vaterpolo koji mi je i dan danas, uprkos uvreženim mišljenjima da sam fudbalski fanatik (što i jesam), sport broj 1. Verujte mi, ne želite da budete sa mnom u prostoriji kad igra reprezentacija Srbije, a naročito ako nam ne ide kako treba.

Već duže vreme si na Čukaričkoj padini, kako ti se sviđa taj kraj? Zašto je zanimljiv? Koristiš Adu?- Čukarička padina je meni kao Hanioti ili Pefkohori. Tu je, na obali, naselje je omeđeno velikim i značajnim ulicama s jedne i autoputem s druge strane, može da se posmatra kao zasebna celina i preko cele godine je atmosfera kao na moru: opušteno i lagano. Zato mi se i dopada. Često mi se čini da je Padina sama sebi dovoljna. Što se Ade tiče, sjajno je što mi je preko puta, ali nemam toliko vremena da je arčim koliko bih voleo, pa se sve svodi na nekoliko sporadičnih sezonskih odlazaka s ciljem da izbegnem gužvu. Mislim da ćemo se Ada i ja tek družiti. Sve više kako vreme bude odmicalo.Bio si metalac kao klinac? Sećam se da su metalci stalno stajali kod “Ruskog cara” (tadašnjeg “Zagreba”) krajem 80-ih, dolazio si?- Kako to bio?! Jednom metalac – uvek metalac! Što bi rekli PowerWolf: „Metal is religion“! Naravno da sam "visio" i kod „Ruskog cara“, i kod „Konja“, pa na Kališu, a glavno saborno mesto je bio Dom omladine subotom na „Hitu nedelje“. I svaka subota je bila kao nedelja za neke druge. Praznik! Celodnevni ritual od odlaska po karte prepodne, druženja i bazanja po gradu popodne, do ulaska u grotlo oko 5 popodne i izlaska iz istog oko 9. I ono što nikada ne mogu da objasnim današnjim klincima: sviralo se od 6 do 9, u pola deset si već kod kuće! Umoran i presrećan! E, da, u nekom trenutku sam saznao da su me devojke kod „Ruskog cara“ prozvale Dio jer sam se ozbiljno ložio, i danas se ložim, na velikog i najvećeg Ronija Džejmsa! Naravno, poznatijeg kao Dio!Osamdesete su bile vreme potkulturnih grupa po Beogradu: šminkeri, pankeri, metalci, hipici (na zalasku), darkeri… Kada se prisećaš tog vremena, da li te hvata nostalgija?- Reći ću samo jedno: evo, pristajem, da mi se broj godina koje su mi preostale prepolovi ali da se vratim u, recimo, osamdeset četvrtu, petu, šestu, sedmu… I provedem ih tamo. Ako treba i po više puta! Ta radost otkrivanja muzike na taj način, slušanjem radija ili jurcanjem za snimcima, se više nikada neće ponoviti.

Gde voliš da se šunjaš po gradu, koje su tvoje omiljene lokacije, ćoškovi, ulice…?- Uvek sam voleo ona skrivena mesta za koja ne zna mnogo ljudi. Neke pasaže, slepe ulice, dvorišta iza škole… Recimo, voleo sam bife „Mandarina“, a kladim se da danas ni pet odsto ljudi ne zna da je ikada postojao, a kamoli gde je bio. Pa „Čumićevo sokače“ koje je bilo mračno kao Homolje noću pa kad zakoračiš unutra kao da si ušao u drugi svet. Pa „Bermudski trougao“ čiji su uglovi bili kafane „Šumatovac“, „Pod lipom“ i „Grmeč“. Voleo sam i kafanu “Crveni petao“ i uvek birao sto u špicu. Kafiće ne volim i kad su kafane otišle u istoriju i ja sam prešao u ilegalu. Ne izlazim preterano više, volim da šetam pustim ulicama kad je malo ljudi, naročito noću i kad pada kiša ili sneg. To je moj Beograd!Šta ti najviše smeta u gradu, šta bi menjao da možeš?- Beogradžane!Kaže se često da su svi najbolji otišli iz Beograda, ima li, po tebi, istine u tome?- Ne! Tu su! Samo se opet vraćamo na onu ilegalu. Neke druge vrednosti su na ceni, a sve ono što je činilo i što treba da čini Beograd je u garaži. Tako i ljudi. Pravi Beograđani su oni koji se ne vide, koji dišu beogradski, koji ga žive i čine živim. Nikada, ali nikada, ne smemo da zaboravimo šta je Beograd i koliko je važan, a o tome i žudnjom za njim najbolje govori jedan stari hit grupe „Time“ koji počinje stihovima: „Cijeli život čekam priliku da pjevam u Beogradu rokenrol!“ To je Beograd! Rokenrol u pravom i punom smislu te reči!Ne deluješ kao neki beogradski snob, i ako si iz centra grada.- Pa, ne znam… Ne mogu ja da pričam o tome. Kažu da sam tipična anti zvezda i raduje me ako je tako.

Koji je saundtrek grada danas? Odaberi nam par stvari koje bi se uklopile u današnji fazon grada.- Moj saundtrek Beograda je uvek bio i ostao isti: The Clash, The Pogues, Dža ili bu… Naravno, još mnogo toga jer je Beograd multiverzum posebne vrste, ali „White Riot“ je taj moj Beograd!Najomiljenije knjige o Beogradu?- Ima jedna knjiga koja podosta govori o Beogradu ako umete da čitate i malo između redova: „Bakarni bubnjevi“ Miomira Petrovića. Da ne bih spojlovao nekome ko će se odvažiti da je pročita, zaustaviću se ovde. Ali, verujte mi, objašnjava neke stvari kojih najčešće nismo ni svesni.Beograd i Kelti… Veruješ u tu vezu?- O, da… I previše. Pa, još uvek tamo u Višnjici postoji onaj Keltski izvor, a Karaburma je najveća keltska nekropola na svetu. O podsvesnim paralelama i potpražnim sećanjima da i ne govorimo. Za one koji bi malo da istražuju, a da se ne preopterete previše istorijom i suvoparnim podacima, preporučujem knjigu „Crveno i belo“ Ranke Kuić. To bi trebalo da bude dovoljno da i neverne Tome poveruju u tu vezu i shvate da je i te kako realna.Dablin i Beograd, paralele?- Ako vam kažem da sam se u Dablinu osećao kao kod kuće, sve sam vam rekao!Bonus video: Artan Lili: Ništa ne bismo menjali u ovih 10 godina

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=artanlilinitanebismomenjaliuovih10godina-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4507884"]