"Vučić protiv Marije Antoanete"

Suprotno cinizmu Marije Antonaete koja je podanicima poručivala da jedu kolače ako nemaju hleba, Vučić je odlučio da ide niz dlaku siromaštvu, preporučujući narodu upravo prehrambeni simbol bede, ubeđujući ga da tako brine o njemu. Nemate novca za novi automobil, skupo gorivo i skupo meso, knjige deci, pristojnu garderobu, odlazak na odmor, ali imaćete mogućnost da doručkujete/ručate/večerate četvrt hleba i dvesta grama parizera.Da bi dobio na uverljivosti vladar je, zajedno sa dvojicom sanča pansa (ministrima trgovine i finansija), priredio degustatorski performans u kojem je, pred kamerama naravno, demonstrirao parizersko jedinstvo sa narodom, praveći nezgrapni sendvič sa pola kile hleba i kriškama (bez)mesne prerađevine za koji se ni ne zna da li ga je zaista i pojeo, jer je „radila“ montaža. Ni u tom lažiranju nije mogao biti dosledan, videlo se samo kako je zagrizao onaj „opanak“ i potom ogrizak na kraju.Ne zna se ni da li je nakon prezentacije otišao da ispere usta nekim vinom od 6.000 evra, ali je bilo smešno gledati kako, žvaćući salamčinu, neubedljivo glume uživanje ona dvojica foliranata čija nepca su navikla na kavijar i tartufe. Da je odglumeo klasičan zidarski doručak sa nekim majstorskim irgetima kao statistima koji su, silom malih ili neisplaćenih dnevnica, odavno otkrili jeftini parizer kao obavezni meni, delovalo bi kudikamo prirodnije, nego jesti isti u društvu notornih bogataša koji su u stanju da za večeru stuku jednu radničku platu. Izgledalo je isto kao kad bi ga, propagirajući skromnost i podvižništvo, u polovnoj „škodi“ provozao neki od njegovih „meklaren“ kumova.Izgradio je Vučić razne spomenike svojoj vladavini, ali dusa parizera će biti jedan od bizarnijih i ostaće kao marker sprdnje sa narodom kojem se siromaštvo zadaje kao konstanta, a jeftin i nekvalitetan proizvod promoviše kao njegova prirodna i logična insignija. On je i pokazatelj šizofrene stvarnosti u kojoj se na sve strane priča o opštem i nikad zabeleženom napretku, a istovremeno se koketira sa sirotinjom iz koje se crpe glasovi i koja ovaj režim i održava u strahu da može biti i gore i da se može ostati i bez parizera.Sirotinja je preovlađujuća i poenta je njoj se uvući pod kožu, makar i perverznim igrokazom u kojem će se oni koji jedu zlatnim kašikama i guše se u obilju, na tren i za potrebe daljeg bogaćenja „spustiti u narod“ i podeliti sa njim parizerski zalogaj. Vi to jedete svaki dan, možemo i mi jednom, nećemo se otrovati. Ako smo vas doveli do parizera, evo pojeftinićemo ga da vam bude još pristupačniji, a vi nemojte da nas se ne setite na dan izbora.Doba jednog drugog svedržitelja obeležila je „kora leba i masti“, ali se on nikad nije slikao kako isto ždere u propagandne svrhe, već je ostao dosledan svom hedonizmu, a društvenu jednakost je gradio na nekim drugim i prirodnijim osnovama. Radilo se, i donekle uspelo u tome da „leba i masti“ plus mlevena paprika, ostanu samo emotivni sentiment siromašnoga, ali srećnog detinjstva od koga se, vremenom, odmicalo ka raznovrsnijoj i lepšoj trpezi i boljem životu.Vučićevo pola leba i parizer plus majonez, postali su putokaz i ishodište obrnutog procesa u kojem se iz relativnog blagostanja tone u siromaštvo i teško da će ikome u budućnosti buditi lepe uspomene. Svesno ili nesvesno, svojom najnovijom predstavom Vučić je priznao stvarni domet svoje vladavine gde je oblanda blagodatnog prosperiteta filovana jeftinim parizerom. I malo majoneza preko. A možda bude i jogurta.