Piše Ranko Pivljanin: Kragujevac, Niš i finiš. Budimo uz studente, a ne pored njih

Studenti, ničim opterećeni i sa jasnim, zdravim i poštenim ciljem ispred sebe i pečatom istine i pravde na stegu pod kojim marširaju Srbijom, oslobađaju ljude straha, bude gotovo već umrlu nadu, čupaju ih iz učmalosti i hipnoze u kojoj ih godinama drži ovdašnji zli čarobnjak, srpska verzija onog samozvanog iscelitelja Alana Čumaka čiju su sliku, svojevremeno, Jugosloveni držali na televizorima kao terapiju protiv zlih sila, uroka i bolesti. Ovaj se spustio direktno u televizore odakle je, maltene, svakodnevno, već deceniju izvodio svoje obrede i rituale, trujući i razbolevajući i narod i društvu, perfidno se predstavljajući kao spasilac ( jedini i nezamenljivi) i čovek sa prerogativima boga sa nadnaravnim moćima. Naš vrač nije baš od žive pravio zlato - mada je počeo da truća o „zlatnom dobu“ - ali je uspevao da nam ljudske rđe, bestijalnom propagandom šmirglajući sa njih koroziju, uspešno predstavi i podmetne kao čistu platinu. Međutim, nema te antirost emulzije da ono što je rđavo rođeno, rđavim pravljeno i rđanju sklono zauvek maskira, pa se sad, pod čistim kiseonikom koji je ova mladost rasula diljem naše zemlje, taj korodirajući materijal, koji je uzrokovao sepsu društva, sistema i institucija, pomalja u pravom svetlu svoje istinske nakaznosti i falša, demaskiran i spreman za konačnu delegitimaciju i slanje na jedino mesto koje mu pripada. Na otpad.

Dolazimo do pitanja da li studenti, koji su rđu načeli i isterali na čistac, mogu i trebaju sada da budu i skupljači sekundarnih sirovina i sami odvoze taj otpad na smetlište istorije – gde, by the way, mora biti zauvek pretopljen, jer se reciklaža nije pokazala kao srećno rešenje: reciklirani su nam se vraćali u još gorem i štetnijem obličju.

Odgovor je: studenti ne mogu a i ne trebaju da ceo posao završe sami, niti je to njihova obaveza, a ni dužnost. Oni su najveći i najteži deo posla obavili, za to platili visoku cenu gubeći dragoceno vreme, rizikujući zdravlje, slobodu, neretko i živote i trpeći neljudsku difamaciju od tabloidnog i političkog ološa koji su lajali za njihovim karavanima. To što je politički, medijski i ljudski talog, nemoćan pred njihovom snagom i časnim namerama, govorio o mladosti ove zemlje - nazivajući ih najpogrdnijim imenima i lepeći im najstrašnije etikete ( ustaše, plaćenici, strani agenti, neradnici, izdajnici...) a iste, zapravo, stoje kao istinski amblemi upravo njihovih zlodela i veleizdaja – ući će u istoriju kao primer jednog od najvećih beščašća na ovdašnjoj javnoj sceni. Iskreno se nadam i zdušno navijam da će, kad se sve ovo jednom završi, sve te ogavne paškvile i besmislene optužbe morati da progutaju i dugo vare u svojim odvratnim trbušinama, oteklim od lakomosti i oblapornosti.

Dakle, studentima se mora pomoći i to ne samo iznoseći im hranu i vodu na njihovim marševima slobode, aplaudirajući im i grleći ih, obezbeđujući im krov nad glavom u ovim hladnim zimskim noćima i prevoz nazad do njihovih fakulteta. Svaka čast na svemu tome, niko te gestove, ne daj Bože, ne minimizuje i dovodi u pitanje, nasuprot. Oni su, demonstrirajući iskrenu i dirljivu, solidarnost pokazali onu istinsku veličinu i duhovnu vertikalu ovog naroda koju su, takođe, pokušali da zatru i pretvore nas u sebične i samodovoljne jedinke. Ni to im, na sreću, nije uspelo. Srpski narod i građani Srbije su se pokazali boljim i višim, nego što su i sami znali i mislili da jesu.

Ono što hoću da kažem, jeste da pomognemo na planu kompletne sistemske promene, kako studentski poduhvat i žrtva ne bi bili uzaludni i kako nam se nešto slično, protiv čega su naša deca ustala, nikad više ne bi ponovilo. Zato budimo uz njih a ne pored njih. I završimo započeti posao, jer smo to dužni i njima, i sebi i precima. Studenti su izgubili semestar-dva, nemojmo da im prokockamo godine, kao što smo svoje.