Piše Zoran Radovanović: Etika izmišljanja "srpskog gena"

Koliko naših ljudi je poverovalo u ovu antologijsku glupost? Sigurno mnogo njih, posebno među sirotanima koji nastavljaju da kupuju takvo medijsko smeće. Oni su, kao narkomani, „navučeni“ da upijaju budalaštine kao neupitne istine. Bar malo promućurniji među njima verovatno bi se zamislili tek kada bi bili navedeni da odgovore na pitanje koliko su sigurni da se jednim testom može nepobitno ustanoviti da li je neko Srbin. Da li je taj gen donet iz prapostojbine na Balkan ili potiče od starosedelaca?Na testu bi pali Sterija i Nušić, ali šta je sa Novakom Đokovićem (prenosi li se „srpski gen“ po očevoj ili majčinoj liniji)? Tako nam tabloidi odškrinuše vrata pakla sa zločinačkim idejama o rasnoj čistoti, natčoveku i teorijama kojih se pristojan svet stidi već 75 godina.Obrazovaniji čitaoci znaju da se ljudi ne razlikuju po postojanju, već po relativnoj zastupljenosti pojedinih gena. Taj kriterijum ne pomaže identifikaciji ni naroda, ni pojedinaca. Biolozima i lekarima uključenim u genetička istraživanja poznat je taj, za Srbe navodno „specifičan“ gen PSPH, označen po latinskoj skraćenici za enzim fosfoserin fosfohidrolazu. PSPH sadrži informaciju za biosintezu serina B, pa se u naučnom svetu obeležava i skraćenicom SERB. Budalasta je i sama pomisao da se iz te banalne istine izvlače dalekosežni zaključci o jungovskom sinhronicitetu, a posebno o ekskluzivnosti „otkrića“.PSPH, odnosno SERB, nalazi se u naslednoj osnovi svakog Srbina, ali i bilo kog drugog ljudskog bića. Štaviše, prisutan je i u ostalim do sada ispitanim sisarima, pticama i ribama. Neki uspaljenik mogao bi to da uzme kao dokaz da sve potiče od zajedničkog dalekog pretka, superpotentnog Prasrbina. Možda bi ga jedino zbunilo pitanje u čemu je naša posebnost ako se ne razlikujemo od miša, kokoši i šarana. No, ostanimo normalni.Genetička istraživanja ukazuju na sličnosti među svim Južnim Slovenima. Varijacije su najmanje između Srba i Crnogoraca, a manje su između Srba i Bošnjaka nego između njih i takođe vrlo bliskih Hrvata. Međutim, sve su to minimalne statističke razlike u zastupljenosti pojedinih karakteristika, od kojih nijedna nema praktičan značaj.Da li je u pitanju samo lakomislenost, odnosno površnost urednika spremnih da čitaocima serviraju neopevane besmislice na koje ukazuju citirani naslovi? Moguće je da se iza nekritičnog preuzimanja (i naduvavanja) preuzete vesti kriju defektno obrazovanje i obična ljudska glupost. Ili je ipak u pitanju nešto treće, recimo moralna nesavršenost, da ne kažemo zla namera?