Drugi, prvi i po ili produženi prvi - nije ni važno; nadvija se i preti. Preovlađuju loše vesti i izgledi su gori nego što se činilo pre mesec-dva.  Do ovog zaključka se dolazi kada se uzmu u obzir dešavanja u Srbiji i u međunarodnom okruženju.

Zvanična projekcija pada BDP-a Srbije u ovoj godini (od 1,8%), uključena u projekcije prilikom usvajanja rebalansa budžeta, izgleda nedostižno. Sada je verovatnije da će se pad naći u rasponu između 2 i 3%, pri čemu ne treba da iznenadi ukoliko se neke buduće prognoze dodatno pogoršaju. To se upravo dešava u brojevima MMF-a, pošto su revidirane nadole najnovije projekcije za svet i vodeće privrede. Sve zavisi od tempa oporavka u drugoj polovini godine, ali nevolja je što smo se nadali allegru a svira nam adagio.

U svakom slučaju, godišnji rezultat privrede Srbije, meren promenom BDP-a, neće biti toliko loš, biće svakako među boljim u Evropi, pa oko toga ne treba praviti veliku buku. Niti se treba hvaliti time što ćemo proći bolje nego drugi (jer je to posledica strukture privrede i većeg učešća poljoprivrede a manjeg turizma, o čemu je već bilo reči na ovim stranicama), niti treba kritikovati to što je rezultat lošiji od plana (jer je zaista teško biti precizan).

Zabrinjava, međutim, nekoliko stvari. Virus ne jenjava, a očekivalo se da ćemo izdržati prolećni udar i s letom se vratiti normalnijem životu. Ova činjenica sigurno vodi rastu neizvesnosti i, sa ili bez novih ograničavajućih mera, uzdržanoj potrošnji i odlaganju investicija. Jer, ljudi su svesni da će potrajati rizik da ostanu bez posla ili da manje zarađuju, i u takvoj situaciji se pazi na svaki dinar, kako u potrošnji tako i pri upuštanju u nove poslovne poduhvate (investiranje).

Prethodni scenario pojačava se činjenicom da ističe vreme koje je kupljeno merama ekonomske politike. U julu ističe moratorijum na kredite i državno subvencionisanje zarada. Privreda ostaje na suvom i više nema veštačkog disanja, da ne kažem respiratora. Tada će se efektuirati odložena otpuštanja, pa i bankrotstva, jer mnoga preduzeća neće moći da plaćaju obaveze.

U takvoj situaciji pojačaće se pritisak da država ponovo interveniše, tj. da produži stare ili uvede nove mere. Upravo je pristigla vest da Španija produžava za još tri meseca (do septembra) subvencionisanje plata u privatnom sektoru. Nove mere se razmatraju i u drugim državama. Zato je važno da se već sada, pre neopreznih obećanja, ukaže na neke elemente ekonomske politike Srbije, pa i nove vlade.

Jedna od važnih poruka u ovom trenutku je da Srbija mora biti opreznija od velikih zemalja i od članica Evropske unije. Mala privreda koja ne pripada EU, poput naše, ne može da računa na fondove i kredibilitet evropske zajednice, pa je pod mnogo većom lupom međunarodne javnosti. U uslovima već velikog budžetskog deficita i izraženog rasta javnog duga neće biti nimalo lako osmislite mere koje mogu da daju efekte a da ne predstavljaju nepodnošljiv budžetski trošak. Naime, već usvojeni paket pomoći doterao je javne finansije na granicu izdržljivosti i svaka nova mera vodila bi povećanom riziku krize javnog duga.

Naročito treba biti oprezan s parcijalnim merama i izuzećima od opštih poreskih pravila, kao što je, na primer, smanjenje stope PDV-a na pojedinu robu ili za pojedine sektore. Pored toga što su efekti takvih poteza ograničeni, po pravilu dolazi do zahteva za novim izuzećima i razaranja poreskog sistema, opadanja javnih prihoda i kasnijeg uvođenja restriktivnijih režima u poređenju s polaznom situacijom.

S druge strane, prošlo je i vreme da vlada bude nefokusirana i da deli šakom i kapom. Sada bi nam i te kako dobro došlo oko 70 mrd dinara datih za “100 evra punoletnim građanima”, meru sa sumnjivim ekonomskim i socijalnim dometom. Takođe, potrebno je da se što pre naprave kriterijumi za razvrstavanje preduzeća koja bi se kvalifikovala za neke nove mere, pošto neće biti opravdano da se u isti koš stavljaju i oni koji dobro rade i oni koji su na ivici opstanka.

Javna i druga državna preduzeća moraju biti pod kontrolom. Mora se insistirati na tome da građani i privreda plaćaju svoje obaveze (struja, komunalije i drugo). U suprotnom, još veći račun bi se platio na ćupriji, preko leđa svih građana. Bar smo tu lekciju dobro naučili – upravo je vođenje socijalne politike preko javnih preduzeća u prvoj fazi prošle krize (od 2009. godine) bilo među glavnim uzrocima smanjenja penzija i plata u javnom sektoru pet godina kasnije. Kada se naruši ionako krhka finansijska slika javnih preduzeća, ona počnu da se zadužuju a račun za te kredite se ispostavi budžetu i svim građanima. Pored toga, načeta državna preduzeća obustavljaju plaćanje obaveza privatnim preduzećim, time šire nelikvidnost i svojim lošim poslovanjem ugrožavaju privatni sektor. Kao poslednji deo slagalice u osvrtu na poslovanje državnih preduzeća, recimo i to da će nove administracije, na republičkom i lokalnom nivou, morati da redukuju korupciju, nenamenska i neracionalna trošenja u preduzećima u kojima imaju vlasništvo i kontrolu. Dolazi vreme kada će se svaki javašluk brzi obiti o glavu i to mora da se shvati.

Kratko o još dve stvari, pošto se tekst odužio a biće prilike za nova čitanja. Prvo, treba što pre uzeti interventna sredstva od MMF-a i što je više moguće od EU (da, ono što nismo uradili nedavno). Drugo, ne treba obećavati povećanje penzija i plata u javnom sektoru u ovoj ili u sledećoj godini (zamislite tu situaciju da dođe do masovnih otpuštanja i bankrotstava u privatnom sektoru a rasta plata u izdržavanom budžetskom sektoru). #privatejobsmatter

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram