Piše Ranko Pivljanin: Znate li ko je Gordana Sinđelić?

Ovih prvih je manje, ovi drugi su većina. Prvi su glasni, napadni, neobuzdani, beskrupulozni, drugi su u prikrajku i društva i života i medija. Za prve su rezervisane naslovne strane, udarni termini televizijskih emisija, slava, moć, novac, udoban život, drugima je namenjena anonimnost, margina, siromaštvo i prezir.Nekoliko stotina „nevidljivih“ se u subotu ukazalo u Beogradu, blokiralo trg Slaviju, a onda su se uputili ka Andrićevom vencu, najpoznatijoj prestoničkoj adresi i samoproglašenom Olimpu vladajuće oligarhije gde stoluje njihov Zevs, uzdajući se, u svom očaju i beznađu, u njegovu milost. Valjda su čuli da je naprednjački bog nadležan za sve, pa mora da je i za njih.A oni su zaposlenici javnog sektora sa minimalnim zaradama, prevedeno - mahom tetkice i domari, kojima je država rešila da uzme i ono malo sirotinje i to preko naplate sudskih troškova. Stigla im je faktura za njihovu potragu za pravdom u kojoj su tražili ono što im, po zakonu pripada, naknadu za topli obrok i regres za godišnji odmor. Vrhovni kasacioni sud, sklon da opovrgava sopstvene odluke, uradio je to i povodom ove sirotinje - ima ih oko pet hiljada.Prvobitno je ocenio da oni imaju pravo na nadoknade koje su sudskim putem morali da traže od poslodavaca, to jest države, ali je naknadno saopštio da, ipak, nemaju i da su tužbe neosnovane, a domari i tetkice su sada u obavezi da isplate sudske troškove koje iznose i do dve tri njihove plate – od 60.000 do 113.000.Skupa je pravda u Srbiji, a nepravda još skuplja. Ljudi koji, praktično, primaju milostinju sada će morati da i to malo jada vraćaju u državnu kasu koja, kako ističe popečitelj Ministarstva finansija, „preliva“ i iz koje onaj pijani grof sa Andrićevog venca, s vremena na vreme, po sopstvenom nahođenju i političkoj potrebi, u maniru onog jagodinskog spahije, deli okolo pare kupujući glasove i ljudske duše. A ovi ljudi, kako reče njihov advokat, „nisu tražili ništa drugo nego pravo da jedu u toku rada i pravo na mizeran trošak tokom odmora, a dobili su da plaćaju parnične troškove".Sudbina i položaj većine njih nosi ime žene iz naslova ovog teksta. I evo odgovora ko je Gordana Sinđelić, iz njenih usta i u formi pitanja koje normalnog čoveka u srce ubada, ali ne dopire do hladne i otuđene birokratske svesti države i njenih sudova: „Da li ću sutra, pošto moram da platim to što je režim doneo odluku, svoju decu slati golu i bosu u školu? Aposlutno na rubu egzistencije. Da li smo mi građani Srbije, da li mi treba da se bojimo za život? Naša premijerka je rekla da može par dana, a kako ja živim sa četvoro dece? Neka kaže predsednik koliko mu 40 hiljada dinara znači? Prijavljeni smo samo na 24 hiljade i korektivini dodatak do minimalca, kolika je penzija? Dokle više ovako i zašto? Koliko im je dovoljno, koliko im treba novca, trebalo bi i mi da živimo?“Sve je rekla bivša spremačica zaposlena u Predškolskoj ustanovi Zvezdara i majka četvoro dece. Pitanje je da li je imao ko da je čuje? Oni „nevidljivi“, mi ostali gluvi, država nema – idealan okvir slike jednog invalidnog društva.