Ovo sa dronovima jeste idealno za sprdnju, sprdnja je, logično, i usledila, ali stvar je samo na prvi pogled smešna. Ne u smislu da je naša junačka vojska, na čelu sa još junačkijim Vrhovnim komandantom, oborivši neku samoleteću skalameriju iznad Raške zaista spasila Srbiju (a tako je predstavljeno), pa je neprimereno sa tim se šaliti, već upravo zato što je sistem koji nije za igru i političko-propagandne smicalice upravo u te svrhe (zlo)upotrebljen. A to ne da nije smešno, već je isuviše ozbiljno da bi se na račun toga zbijali i vicevi, koliko god nadrealna situacija bila inspirativna za šalu i komiku.
Pod jedan, ako se i radi neka vojna operacija, sprovodi se u maksimalnoj diskreciji koju može, a i ne mora, pratiti šturo saopštenje Ministarstva odbrane i tu priči biva kraj. A u slučaju „dron“, samo što nismo imali direktan prenos obaranja „neprijateljske letelice“ na Pinku (sa sve hedlajnom „Pad drona“), dignuti su „migovi 29“, predsednik danima trtlja o tome kao nekoć o respiratorima i gasnim konektorima („Ja sam uništavao tuđe dronove…“) , tabloidi vrište „Ovo je agresija na suverenu zemlju“, „Neće nas pokoriti“, „Sledeći je naoružani dron“, „Šiptari će poslati dron za ubijanje“.., turski „barjaktari“ i iranski „šahidi“ su na čekanju, terciraju razni Drecuni i Karani.
U svesti prosečnog konzumenta bezumne propagande na administrativnoj granici sa Kosovom samo što nije buknuo rat, jedino se ne zna ko nas je napao i protiv koga ratujemo. Dakle, ovde je, u svrhu samopotvrde manične omnipotentnosti jednog čoveka, beksrupulozno zloupotrebljena rovita bezbednosna situacija na jugu naše zemlje, a zajedno sa njima i Vojska kao sistem koji, koliko god bio razvaljen Vulinima, Gašićima, Stefanovićima, Vučićima i Vučevićima, makar po inerciji, ima minimum ozbiljnosti kada su ovakve stvari u pitanju i procene po kakvom zlu mogu da krenu stvari kada šarlatani drže prst na orozu.
Pročitajte još:
Pod dva, nije bilo tako davno kada je jedan ovdašnji samodržac ozbiljno posvađan sa realnošću, u razmaku od samo nekoliko godina, našu Vojsku i narod gurnuo u dva rata koja smo platili brojnim ljudskim životima, izolacijom, međunarodnom stigmatizacijom, siromaštvom i na kraju gubitkom 15 odsto teritorije. Hoćemo li to istim odgovorima na kojima smo na ispitu oboreni sada na popravni?
Pod tri, sa kim to Srbija danas treba i može da ratuje? Ako izuzmemo BiH, takođe pod kontrolom Zapada, mi smo okruženi zemljama koje su sve članice NATO pakta i Srbija je poslednja zemlja u Evropi kojoj bi bilo kakav rat u koji bi ušla ili bila u njega uvučena mogao odgovarati. Još jedan rat bi bio definitivan kraj ove države.
To ne znači da našim vojnicima treba skinuti uniforme i obući toge Dalaj Lame, ali ne treba okolo talambasati, preoravati projektilima one Pasuljanske livade kad god Vučić nema neku drugu priliku da se slika, hvaliti se na sva usta da smo najveća vojna sila u regionu, praviti spektakl od obaranja nekog komercijalnog drona (koji, možda, i jeste bio u špijunskoj misiji, ali sumnjam da mi imamo neku vojnu tajnu nepoznatu onima koje te tajne zanimaju), razmahivati se okolo krilima polovnih „migova“ i tražiti đavola koji nam ionako čuči za vratom. Danas oružjem stvari mogu rešavati samo velike sile (na primeru Rusije se videlo da ni njima te stvari ne idu od ruke), dočim ovi patrljci od država mogu samo da ćute u zaklonu i pokušaju da se oslanjanju na pamet i savezništva. Nama izgleda, fali i jednog i drugog. Pamet smo oterali, a s kim bismo ne znamo. I hajde onda da pucamo na dronove, pa da pravimo viceve. Stvarno nije smešno.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare