Piše Ranko Pivljanin: Vučić, doživotna!

Tako je izvesna poslanica, čudnog suglasničkog prezimena Vlk, usred Skupštine iznela tu genijalnu ideju na koju je, po njenim rečima, inspirisao „nebrojeno veliki broj prijateljica i daljih rođaka“ koji su je pitali „na koji način možemo da produžimo mandat našem predsedniku da vlada doživotno“.Svoj doprinos dala je i izvesna influeserka „es pe es“ orjentacije i stručnjak za „hrišćanske katodne cevi“ Ana Grozdanović, koja se založila za zakon koji bi kažnjavao svakog ko iznosi loše komentare na račun Predsednika. Aferim.Bilo je samo pitanje tajminga kada će se ova stvar i formalno pokrenuti, sve pripremne radnje za konačnu vladarsku beatifikaciju naprednjačkog Tita su odrađene u proteklih deset godina.Prvo se on sam uživeo u ulogu neprikosnovenog i večitog Vladara, sa misijom da ga zapamti istorija, a onda su se na posao dali ešaloni njegovo vladajuće sekte, koji su krenuli u postamentiranje, ovekovečenje i glancanje njegovog Imena, Lika i Dela.Tako smo dobili naše lično ovozemaljsko Božanstvo isusovskog profila iznad čije glave svetli oreol održavan megavatima iz televizijskih reflektora u koji je sabijeno samožrtvovanje, mučeništvo, svemoć, sveprisutnost, hrabrost, vizionarstvo, nepokolebljivost, dvadesetpetosatno radno vreme, nadljudska kondicija prostate..., ostatak će dopisati članovi „odbora za doživotnost“.Još ne diže iz mrtvih ( osim kad su izbori), ali uveliko oživljava po studijima, spasava iz snežnih nameta, pucnjem srednjeg prsta i kažiprsta uspostavlja trafostanice, fabrike, asfaltira seoske džade, daje, garantuje, podučava, leči, komanduje...Povremeni trenuci malodušnosti, cmizdrenja i sunovrata u ponore samo su poslednji znaci da je i on još samo običan čovek, ali ne zadugo, jer grabi ka svojoj Golgoti, to jest Belom dvoru, a put mu laskanjem, udvorištvom i slugeranjstvom krče učenici iz njegovih akademija.Za njih je Vučićevo obogotvorenje već gotova stvar - oni ga odavno vide kao večitog stanara naprednjačkog „maršalata“ - ostaje samo da se to nekako formalizuje i da i mi ostali, neverne Tome, fariseji i mrzitelji, poverujemo. Ideja o smenjivosti vlasti ovde je postala metafizička kategorija, suvišan i nepotreban eksperiment, ona je bogohuljenje i neprijateljeski akt spram gotove i neupitne „sigurnosti“ koju garantuje Onaj koji sve zna, ume i može.A kad ga je već takvim Bog dao, zašto mu onda ne dati i doživotnu garanciju na predsedničko mesto. Onda bi, valjda, valjalo poraditi i na besmrtnosti, kako ne bismo samo mi, njegovi savremenici, uživali blagodeti te idealne vladavine, nego da i generacije koje dolaze imaju sklonište ispod njegovih skuta, trenutno dizajniranih u obliku čečenskog gunja.Problem je što ideje gospođica Vlk i Grozdanović nisu samo stvar njihovog ličnog osećaja, već kolektivni refleks na Titovu „zemlju dembeliju“, koji je duboko, kao genetski kod, ugrađen u biće ovog naroda. A on podrazumeva jednostavnu podelu na Oca nacije i podanike, pojednostavljeno na čobanina i ovce. Zato se ovde (o)lako prima mantra „Vučić, doživotno!“, iako sve vuče na „Vučić, doživotna!“