"Došao sam da tražim pravdu koju sam izgubio onog dana kada mi je poginula majka. Majku ne mogu da vratim, ali pravdu mogu. Tražim da pusti dva minuta snimka sa naplatne rampe", rekao je sin Stanike Gligorijević, koja je poginula u nesreći na naplatnoj rampi - Doljevcu, u subotu na protestu „Srbija protiv nasilja“.

Šta ćeš, nezakoniti vlasniče snimka, da odgovoriš sinu stradale žene? Da je snimak strašan, kako si govorio, i da nije zgodno da se gleda? Da si ga, u međuvremenu, izgubio i nikako ne možeš da ga nađeš? A gde to predsednici država
čuvaju snimke saobraćajnih nesreća, odnosno delove snimaka i to onih spornih? Po kom zakonu i kakvom ovlašćenju se taj snimak našao kod tebe na čuvanju? Je li tu najsigurniji? A od čega?

Šta ćete da kažete deci pilota helikoptera Omera Mehića i rodbini još šestoro stradalih u udesu letelice pre osam godina? Da je kriva magla? Ili prodavci magle? Šta ćete da kažete majkama iz Pećinaca čija su deca izbačena iz vrtića jer im majke nisu bile „ispravnog“ političkog uverenja? Da ćete da gradite novi vrtić, ali da on neće „preko noći biti gotov“. Je li to vrtić za decu nepravovernih roditelja, da se sa takvima ne bi mešala ona napredna/naprednjačka?

Šta ste mogli reći roditeljima dece streljane u školi „Vladislav Ribnikar“? Šta onima čija deca izginuše dan kasnije kod Mladenovca? Kakav odgovor ste spremili za naše sunarodnike sa Kosova čiju slobodu, sigurnost i budućnost isporučujete na rate?

Čemu da se nadaju ratari na koje ste poslali falangu nabildovanih siledžija da bi Ti prošao do bine u Pančevu sa koje, takođe, nisi imao ništa da kažeš ljudima koje ste tu na silu doveli i držali ih u obruču?

Sva ova, i mnoga druga, pitanja ištu pravdu, koju traži i sin Stanike Gligorijević. Je li i pravda kod tebe? Ili samo nepravda?

Ukrali ste radost, pisalo je na jednom od transparenata koji su nosili ljudi koji su u subotu šetali u komšiluku tvojih dvora, dok ih nisu okružili i popalili svetla. Pretpostavljam da nije bilo lako u njih gledati, s obzirom da su vam se
zenice odavno akomodirale na mrak u kojem savršeno funkcionišete. Ne razumete, ili nećete da razumete, da tmina nije izbor i nas ostalih, da smo se uželeli svetlosti i jasnih horizonata, da smo umorni od laži i manipulacija, da bismo
ponekad i da upalimo televizor, a da na njemu ne ugledamo sveznadara i proroka kako priča bajke u koje odavno više ni sam ne veruje. Otvorite oči, makar i na silu, i pogledajte u pravcu svetlosti i pojmite da našoj deci treba Sunca, a treba i vama. To čime ste sada zaslepljeni neće doneti dobro ni vama ni narodu.

Ukrali ste nadu. Umesto nje poturili ste lažnjak koji već deceniju prepakujete iz folije u foliju, navikli i navukli ste ljude na šarene laže i, poput šibicara, dajete im da ponekad ispod kutije izvuku onu kuglicu od staniola i dok se oni njom zabavljaju vaši prsti su već obavili posao u njihovim džepovima.

Ukrali ste istinu. Onda ste je temeljno sahranili, bez traga i obeležja, a na njeno mesto poturili laž u koju se kunete a nas ubeđujete da je istina i to jedina i prava. Sad kad je prava istina odnekud vaskrsla i kad su je na rukama iznele ove
hiljade ljudi koji uporno već peti put sa njom hodočaste ulicama Beograda, našli ste se u čudu i pitate se šta to bi?

Pokušali ste još jednom da je zatrpate i potrete, na silu ste mobilisali pola Srbije i doveli u Beograd i napravili jedan od najbesmislenijih skupova ikada. Mislili ste da se brojnošću može pobediti smisao i prevarili ste se. Bila je to samo
prazna sila na dizel pogon koja je isparila u onoj kišnoj noći zajedno sa poslednjim autobusom koji je napustio grad. Ostao je samo miris truleži i raspadanja i vaš strah koji ni kiša nije mogla sprati.

I sad ste se sami našli u obruču ljudi kojima je dosta i mraka i laži i beznađa i nasilja i bezakonja i lopovluka, zapravo svega onoga što je postalo legat vaše vlasti iliti trejdmark desetogodišnje unutrašnje okupacije ove države. I ako se

nadate da će se sve to rasplinuti i da ćete nekom novom varkom pasivizirati ljude, prevarili ste se. Samo će se novi osloboditi i reći šta imaju, a već je sve rečeno: vreme vam je isteklo. I da. Ovo nisu ljudi iz autobusa. Ovo su građani koji hvataju poslednji voz za neki bolji život. A vi možete da se sklonite, ili budete pregaženi.

Ako se nadate da će se protesti rasplinuti i da ćete nekom novom varkom pasivizirati ljude, prevarili ste se. Samo će se novi osloboditi i reći šta imaju, a već je sve rečeno: vreme vam je isteklo.

Bonus video: „Srbija protiv nasilja“: Protest iz našeg ugla – Ranko Pivljanin, Zoran Preradović i Nebojša Vladisavljević