Piše Ranko Pivljanin: Smrt, Srbi i Hrvati

Doduše, u pitanju su dve „različite“ vrste smrti koje impliciraju i dijametralno suprotna osećanja - jedna izaziva mržnju i produkuje zlo, druga nosi saosećanje i bliskost. Ova prva je „kolektivna“ i u svom prefiksu nosi nacionalno ( time i animalno) i tu niti se štedimo niti žalimo; ona je podrazumevajuće i opravdano gorivo naših verzija „konačnog rešenja“, moneta za obračun „istorijskih“ dugovanja i pokriće paklenih osveta.To je smrt koja ište drugu smrt, uvek je neko tu nekome dužan krv.Kada nam se pruži prilika ( a prilika su ratovi, po ovom ili onom osnovu) ta smrt se razmaše u strašnoj nameri obostranog satiranja, dok se u ( privremenom) mirutransformiše u stadionski i kafanski folklor primata sa obe strane koji, inficirani zovom krvi i tla, urlaju: „Ubij, ubij, Srbina“ i „Klaćemo Hrvate“. U toj bolesnoj pomami samomrtav Srbin/Hrvat je dobar Srbin/Hrvat.Smrt koja nas, tu i tamo spoji, potirući istrebljujuće kolektivne animozitete, jeste smrt pojedinca, kao što je bio slučaj sa tragedijom mladog Splićanina Mateja Periša,koji je nesrećnim slučajem izgubio život u Beogradu. Ako izuzmemo povremeno tabloidno lešinarenje nad tragedijom, u vidu nagađanja i „ekskluzivnih saznanja“, sve ostalo je bilo odraz istinske ljudskosti, hrišćanske saosećajnosti, zajedničke strepnje i, na kraju, iskrenog bola za izgubljenim mladim životom. I nisu reči zahvalnosti Matejevog oca, koji je smogao snage da ihizgovori nad odrom mrtvog sina, bile puka uviđavnost, već autentična reakcija čoveka čije je srce prepoznalo nepatvorenu solidarnost ovdašnjeg sveta sa njegovomtragedijom.Nimalo ne sumnjam da bi se nešto slično desilo i u Splitu da je, kojim slučajem, tamo stradao mladić iz Srbije.Kao što ne sumnjam da i tamo i ovde, na žalost, ima i onih koji bi, u jadu šovinističke uskogrudosti, pomislili - „jedan Hrvat/Srbin manje“, ali se čak ni takvi umobolnicine bi usudili da tu grozotu izgovore naglas. Dakle, kad se gledamo kao ljudi, kad ispred sebe imamo Čoveka, a ne Srbina ili Hrvata ( ...Rusa, Nemca, Engleza, Ukrajinca, Amerikanca, Iračanina, Avganistanca, crnca ili belca...) nemamo problem, nemamo mržnju, nemamo poriv da onog drugog nema nego da ga ima, da mu se nađemo i pomognemo, a ne da ga satremo.Kad nas sabiju u (nacionalne) čopore ta empatija ispari, određuje nas neka druga psihologija i percepcija, mrzimo se do istrebljenja i u onom drugom vidimo crnog đavola, istovremeno apsolutno uvereni u sopstvenu ispravnost. Kad bismo stalno imali na umu da je preko puta nas ljudsko biće, a ne krvnik, jer se krsti s tri prsta, šakom ili, pak, klanja, ne bi nam se ni primale tanatos „vakcine“, smućkane od nataloženih mržnji, neraščišćenih računa, predrasuda i iracionalnosti. Jer, u onoj grupi „dušmana“ uvek je neki Matej ili Milorad. Što bi rekao, blaženopočivši patrijarh Pavle, budimo ljudi, iako smo Srbi.Odnosno, Hrvati, svejedno.BONUS VIDEO: Iznošenje sanduka Mateja Periša

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=iznosenjesandukamatejeam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3546250"]