Iznerviran polemikom sa opozicionim poslanicima na sednici Skupštine RS Milorad Dodik je rekao da zna sve što oni misle, jer ih prisluškuje. "Nema vlasti koja ne sluša opoziciju. Ja sam slušao. Imam pravo da slušam... Kad ti budeš predsednik i ti ćeš da slušaš“, sasuo je u lice opozicionarima, pa oni nek sad dobro razmisle pre nego što uzmu telefon u ruku ili stave saksiju sa ikebanom na radni sto.

Trenutak Dodikove iskrenosti ( iako je ministar policije Dragan Lukač pokušao da stvar ublaži rečima kako je to bila samo igra i „bacanje loptice“ opozicionarima) zvanično je potvrdio ono što je odavno javna tajna u ovdašnjim državicama koje se izdaju za demokratije a zapravo su par ekselans policijske tvorevine žandarmskog ustrojstva i psihologije: policija i službe bezbednosti „drže na merama“ političke protivnike ali ne samo njih. „Slušaju“ se ( a povremeno prate i ubijaju) i nepoćudni novinari i bivši političari, lajavi književnici i ostali sumnjivci koji ne misle onako kako Bog, to jest vrhovna vlast zapoveda.

Tako službe, kojima je u opisu rada i zakonskog okvira da brinu o bezbednosti građana i države, postaju servisi i sluge političkih vrhuški na vlasti. Profesionalci koji bi trebali da budu na visini zadatka osetljivog posla, pretvaraju se u denuncijante i šrafove manipulativne mašinerije u kojoj se po poličkoj i drugoj potrebi, ljudi ocrnjuju, ucenjuju, preti im se i na druge načine zagorčava život. Kolegijumi službe, kako lucidno primeti kolega iz „Nedeljnika“ povodom knjige dugogodišnjeg operativca BIA Gorana Živaljevića, često liče na partijske sastanke. Dodikove reči „imam pravo da slušam“ najbolja su definicija nakaznog i štetočinskog poimanja uloge bezbednosnih službi: tu su, pre svega, da budu na usluzi vlastodšcima a ne državi.

Setimo se kako je neki dan u najnovijoj epizodi njemu omiljenje kvantifikacije demonstranata, a povodom protesta ispred Skupštine, Aleksandar Vučić rekao kako su mu iz policije i BIA dali podatke da je tamo bilo „5790 onih koji su za SNS i 64 ili 65 pristalica „Dveri“. Niko ne spori da je zadatak bezbednosnog sektora da pravi i predočava bezbednosnu procenu događaja i skupova, ali da li je zaista neophodno da se ljudi prebrajaju „u glavu“  kako bi se posle tom brojkom mahalo iz najnižih političkih pobuda, opsenjujući prostotu i uterujući strah.

Balkanski političari su naprosto fascinirani „službama“ i kada se dočepaju vlasti prvo gledaju da uspostave kontrolu nad pendrekom i prislušnim uređajima, a za ostalo ćemo lako. Ovde je oduvek na delu politizacija i kriminalizacija a ne profesionalizacija bezbednosnog sektora koji, znajući za jadac, gleda kako sebe da obezbedi, pa pabirči sve i o onim bivšim i sadašnjim, a bogami i budućim, praveći tako sigurnu odstupnicu prilikom smena režima a često ih i sami projektuju. Verovatno ne postoji Izvršni odbor stranke, novinska redakcija, pravosudna institucija ili  esnafsko udruženje u koje nije instaliran neki „spavač“ svemoguće službe koji će kad zatreba biti aktiviran.

Zato je u pravu Dodik i kad onom svom opozicionaru kaže „I ti ćeš da slušaš“. Nego šta će, samo ako ga zapadne. Niko nema ni volje, ni snage a najpre interesa da jednom proba da raščisti tu Augijevu štalu političke (zlo)upotrebe službi, već samo gleda kako da on bude taj kome će na sto donositi „strogo pov.“ fascikle a on će ih, po potrebi, izvlačiti ili držati u fioci. Vlažni san svih njih je da službu državne bezbednosti pretvore u službu partijske bezbednosti terajući tako iz nje časne i stručne ljude koji su tu došli da služe državi a ne vlastoljupcima.

Poslednji koji je smogao snage da kaže „Meni politička policija nije potrebna, niti je to nešto što treba da postoji u Srbiji u 21. veku“ bio je Zoran Đinđić i znamo kako je, na žalost, završio. Posle je sve vraćeno na „fabričko podešavanje“, samo što žbirovi više ne hodaju u kožnim mantilima već u firmiranim odelima.