Tako to obično biva. Kad prekipi eto lonaca i šerpi na terasama, ali ne da se hlade već da se u njih udara. Escajg revolucija koja se poslednjih večeri zapatila u utamničenim gradovima Srbije prirodna je reakcija na neprirodni poredak stvari u kome vlast, pod sumnjivim geslom čuvanja zdravlja, ispituje trpeljivost građana i ispipava koliko daleko može da ide u represivnim merama.

Ono što je trebalo biti opravdano limitiranje životnih navika i potreba usred pandemije virusa izopačilo se i pretvorilo u neku vrstu sociopatskog sadističkog eksperimenta nad ljudima koji je često podrazumevao nelogične i teško opravdane postupke, poput onog o zabrani kretanja populaciji starijoj od 65 godina.

To što je pravdano brigom za njihovo zdravlje evoluiralo je u neprimerenu kaznu kućnog pritvora od koje su, čini se, još gori bili ustupci. Teranje starijih osoba da prave društvo prvim petlovima i u praskozorje odlaze u kupovinu bila je neshvatljiva forma iživljavanja, dok je polusatna dozvola za izlazak sa propisanom šetnjom u poluprečniku od trista metara u sebi sadržala visok stepen poniženja.

Sada je to duplirano i vremenski i prostorno ali je ostao gorak ukus saznanja da su mnogo pre njih svoje pravo vanredne slobode dobili kučići. Naravno, deke i bake, kako im je onomad tepao predsednik, nisu u prvim borbenim redovima na frontu balkona i terasa ali ne treba sumnjati da iz praznih šerpi odjekuje i njihov gnev i velika je nepoznanica za meštre Vučićevog izbornog inženjeringa na koji način će mu najlojalniji deo biračkog tela zapamtiti ovi silnu „brigu“.

Međutim, zveket šerpi sa terasa nije samo prkosni vid protesta, on je i tužno podsećanje na večno vraćanje istog u skomračnim političkim ciklusima ove zemlje. Pre samo dvadesetak i kusur godina isto se udaralo u šerpe i duvalo u pištaljke zbog slične ( može se reći i iste vlasti) koja je takođe bila uzurpirala i zarobila državu i društvo a sada se to ponavlja, samo što su se šerpe malo ulubile i pohabale a mi ostarili.

I sad se pitamo – ako se uopšte pitamo – kako nam se to desilo i u čemu smo to grešili, pa opet stojimo presamićeni preko terasa i lupamo u posuđe, urlamo i zviždimo? Kako smo dozvolili da nas isti mangupi dva puta preveslaju i kako smo sebe doveli u situaciju da nam manevarski prostor opet budu ta tri – četiri balkonska kvadrata a megafon pobune prazne šerpe u koju nekoliko minuta udaramo kašikama? Znači li to da, u međuvremenu, ništa nismo naučili i da će za neku deceniju naša deca i unuci to isto raditi istim povodom?

Buka sa terasa nije samo opomena osionoj vlasti nego i nama koji je pravimo ne bi li se prizvali pameti i učinili sve da nam se u tim šerpama u koje sad besno udaramo, krčkaju paprikaši i čorbe koje nam neće zapržavati gori od nas. Inače, ova reprizna balkonska pobuna ostaće samo jalova uteha i sa stanovišta vlasti, poželjni ispusni ventil nagomilanog gneva na loncu u kome nas Vučić i kompanija temeljno krčkaju. On i slični njemu se ne plaše onih što kašikama udaraju o šerpe, lonce i poklopce, već onih koji su u stanju da kucnu prstom o sopstveno čelo.