Piše Ranko Pivljanin: Nogujmo se

I kao vrhunac svega, posle saveta svih vrsta, stiglo se do toga da se više ne preporučuje rukovanje, jer se, navodno, zlokobni virus najlakše tako prenosi. Kao da živi u simbiozi sa vašim dlanom i kad se rukujete vi ćete ga tutnuti osobi koja vam je, u neobaveštenosti, pružila ruku. Dakle, zabraniće nam rukovanje. Ljubljenje je odavno proglašeno visokorizičnim ponašanjem, eventualno neki poluzagrljaj poput onogĐipinga i Vučića, ali sa šakama na bezbednoj udaljenosti.Gledao sam kako voditelji u jednom televizijskom studiju dočekuju gosta i ta scena, koja bi u nekim drugim okolnostima bila smešna, ispala uznemirujuća pa i potresna. Dok su mu, kroz usiljene šale, objašnjavali da to sada tako mora, dodirivali su se laktovima i cipelama po cevanicama, čekao sam samo da li će nastaviti razgovor okrenuti leđima jedni drugima.Tako je ljudskoj bliskosti i interakciji, koja je inače dobrano načeta u svetu napravljenom da funkcioniše u otuđenosti svake vrste, ovim zadat i onaj poslednji simbolički udarac. Više, ni protokolarno, nećemo pružati ruke jedni drugima, eventualno ćemo se laktati i nogetati ili će se smisliti neka mobilna aplikacija i odgovarajući interfejs pa ćemo se pozdravljati putem mobilnih telefona. Pod uslovom da u iste ne utrči neki kompjuterski virus i onemogući i taj virtuelni način pozdravljanja, a nije isključeno da se ti virusi prepoznaju i izgrle, dovoljni sami sebi, a nas ostave onako zaleđene u strahu od drugih ljudi na koje više nećemo gledati kao na prijatelje, poznanike, rođake, istu vrstu, već kao na potencijalne kliconoše.Neće više biti „baci petaka“.Pesničenje je, u eri kad i deca nose pištolje, odavno izašlo iz mode, tako da ova zabrana ovde i neće napraviti neku štetu.Romantična predstava o njenoj ruci u vašoj ostaće samo kao romantična slika u stihovima zaludnih pesnika, ako kome uopšte i bude do poezije u eri korona virusa. Ni poslovi se više neće sklapati uz stisak ruke, dodirivaćemo se ugovorima spakovanim u fascikle sterilisane antisepticima.Sportisti će se pozdravljati udarajući se ramenima i leđa o leđa.

Ruke će nam, zapravo služiti, da njima odmahnemo u pravcu drugog čoveka kako mu ne bi palo na pamet da vam pruži svoje.

Šta ćemo da radimo kad nam dete kaže: „Tata, daj mi ruku!“„Sačekaj, sine, da je sterilišem!“Hoćemo li, uz podrazumevajuće maske, uskoro hodati i sa higijenskim rukavicama na rukama i autobusima, pre nego što se uhvatimo za šipku, ispod oka procenjivati onog koji se do malopre tu držao da mu ne gori čelo i ima li kakvih simptoma?Razumljiv je ljudski strah i napor stručnjaka da se širenje opakog virusa svede na najmanju moguću meru ali ovo sa izbegavanjem rukovanja izgleda groteskno a i teško izvodljivo. U krajnjoj liniji, virus će svoje da odradi, makar svi na planeti navukli kosmička odela i pozatvarali se u kuće. Nadajmo se samo da će i toj koroni doći kraj i da ćemo opet moći jedni drugima da pružimo ruke. Ako dotle ne zaboravimo da smo to nekad radili.