Piše Ranko Pivljanin: Mali je "Ambasador" za ovolikog Vučića

Naime, druga predsednika je na tamošnjem hotelu „Ambasador“ sačekao bilbordirani Aleksandar Vučić rasprostrt na petnaest spratova, formalno kao znak dobrodošlice, a suštinski kao spomenik bedne i banalne idolatrije i poltronerije njegovih seiza koji su imali želju ( najverovatnije i naredbu) da Vođu učine većim nego što on sam sebi izgleda u sopstvenim očima.Bojim se da gabariti „Ambasadora“, ipak, nisu bili adekvatni toj slici koju on ima o sebi i zato, nisam siguran da li su ga oduševili ili, pak, razočarali. Vrlo je moguće da je promrljao „Dobro je, ali moglo je ovo i malo više“, dok se infrastrukturni ministar Toma Mona živ jeo što se ne seti da dozida bar još četiri sprata – kad je moglo na njegovom hotelu na Dorćolu, vala je moglo i u Nišu.No, šta je tu je, nije kriva prestonica juga Srbije što nema neki hotel poput onog „The Venetian and The Palazzo“ u Las Vegasu od 53 sprata pa da se Vučić kimdžongunizuje na način adekvatan njegovoj snazi, veličini i državničkom zamahu, a bogami i potrebi. Jer ograničavati čoveka, kome je samo nebo granica, na 15 bednih spratova malo je minimizirajuće, deplasirano pa i ispod časti.Osim toga, Vučićevi niški dupeuvlakači dali su težak i nerešiv zadatak svojim kolegama širom Srbije, naročito onima čije najviše zgrade po spratnosti ne domeću do visine niškog hotela, pa siroti sada dumaju na šta ga staviti. Užičani mogu, eventualno, da ga zapandrče na čuvenog „Sivonju“, ali on je za sprat niži od „Ambasadora“ i tako bi ispalo da im je Vođa za dva do tri metra manje draži nego Nišlijama. Ne ide!Za Valjevce, Šapčane i Lozničane (a bogami i za dobar deo Srbije) pretpostavljam da znam na šta bi ga turili, ali ti „objekti“ ne pripadaju građevinskoj infrastrukturi i, shodno specifičnom materijalu od kog su sazdani i upotrebnoj vrednosti istog, na njima bi Vučić čas izgledao veći, a čas manji, što bi delovalo zbunjujuće na merenje njegovog rejtinga. Dakle, ne bio ja u koži Vučićevih podguznih muva sada kada je lestvica podignuta na 15 spratova – niže se ne može, a više se nema kud.E, pa izgleda da se uvek može niže u Srbiji, zemlji dembeliji, postojbini rajetinskog mentaliteta i bespogovornog podaništva Gospodaru. Zemlji koja je u stanju da u roku od samo nepunih osamdeset godina čak tri puta obogotvoruje svoje vladare i to po komparaciji od lošeg, goreg do najgoreg. Prvo je sebe izbro(n)zirala spomenicima onog kominternovskog probisveta; potom je šoferšajbne autobusa, koji su ih odveli u siromaštvo, bedu i ratove, „izbrendirala“ likom onog požarevačkog nesrećnika - ideološki odgajanog pod suknjom lude žene - dok na kraju nije došla do ovog uznapredovalog šešeljoida, umivene replike radikalskog monstruma iz Popovog Polja, koji je personifikacija političke sociopatije i ludila svake vrste.Istovremeno, on se ovaploćuje kao narodna slika i prilika, odraz u ogledalu naše izvitoperenosti i kolosalne konfuzije u kojoj više ne znamo ni ko smo, ni šta smo, ni kuda smo se uputili ni gde ćemo stići. I onda u tom magnovenju apoteoziramo najgori škart, nadajući se valjda, da će nam jednom taj rizični eksperiment uspeti i da će nas taj Zevs koga smo samoproizveli učiniti srećnim stanarima njegovog Panteona iz koga će pucnjem palca o srednji prst rešavati sve naše probleme.Zajebali ste, neće. Niti je to bilo za Titovog vakta, niti za Miloševićevog, pa neće ni za ovog Vučićevog. Možete, kao i svaki put do sada, da računate samo na srednji prst koji vam taj vaš bog na kraju pokaže. Probajte, za promenu, nešto sa sopstvenim kažiprstom na svom čelu.