1
Obrazovanje je već odavno precenjena kategorija, školstvo,maltene, inercijski relikt bivših vremena, pristojna pismenost nepotreban luksuz. Kad sve to saberemo ( pod uslovom da bude bilo nekog ko nas može naučiti toj računskoj operaciji) shvatićemo kako je očekivana vest da se na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu na odseku za Srpski jezik i književnost prijavilo 70 kandidata na 250 ponuđenih mesta, a da je za isti broj mesta na Matematičkom fakultetu za profesora matematike apliciralo osam kandidata.
Ova poražavajuća statistika slika je društva koje je u višedecenijskom tumbanju konačno uspelo sebe da okrene naglavačke i iz te prizemne žablje perspektive definiše svoje obrazovne prioritete po kojima ćemo komunicirati uz pomoć emotikona, sms skraćenica, stikera i ostalog bogaljastog vokabulara digitalnih tehnologija, a dva puta dva ćemo množiti na digitronima.
Mozak će nam, valjda, služiti samo zato da ne zaboravljamo mobilne telefone i da umemo da im dopunimo baterije.
Nije kriviti mlade ljude koji ne žele da budu pedagozi, nije kriviti ni buduće đake kojima je hod kroz gramatiku našeg jezika nepotrebno smaranje, čitanje obimnih romana naših i svetskih klasika gubljenje vremena a logaritamske tablice sredstvo pedagoškog mučenja.
Oni se samo orjentišu u skladu sa vremenom kojem je osnovni postulat brz uspeh uz pomoć prečica, shvatajući da im elokvencija može biti smetnja i da je osnova njihovog karijernog uspinjanja binarana postavka: da ili ne; uzmi ili ostavi. Nula i jedinica.
Imamo paradno zaklinjanje u ćirilicu, kukamo kako je u defanzivi i zapostavljena, a ne vidimo da nam je, paralelno sa pismom, ugrožen i sam jezik. Sa ovom dinamikom upisa budućih nastavnika i profesora neće imati ko da ga predaje, a sve će manje biti i onih koji će hteti da ga uče.
PROČITAJTE JOŠ
Kako smo došli dotle da obezvredimo interesovanje za dva bazična predmeta u školovanju generacija kroz vekove i kako smo pomislili da se kroz život i školovanje može bez slova i brojeva? Da li su se igde upalile crvene lampice upozorenja ili će i na ovo pitanje odgovor biti ono, sada već poslovično, kontrapitanje: pa šta?
U redu je da se, vođeni čuvenim geslom „gledaj od čega se živi“, na Fakultet organizacionih nauka prijavi 2.229 kandidata na 840 mesta, a na Građevinski za 420 mesta konkuriše 766 srednjoškolaca, ali je logično i zapitati se kojim će to znakovnim jezikom sutra „fonovci“ okolo prodavati menadžerske fore i fazone, a na osnovu čega će građevinci vršiti stroge proračune, ako ih prethodno neko ne nauči osnovama matematike. Da ne pitamo, kako uopšte mogu i dospeti do te prve akademske stepenice ukoliko ne budu znali da pišu, razložno govore i komuniciraju ili računaju?
Ako još negde ima zrna pameti i odgovornosti kod onih koji vode ovu zajednicu, onda bi, koliko danas, morali da razmisle i smisle način da stimulišu mlade ljude za ova pedagoška zvanja kako se svi zajedno ne bi našli, prvo u čudu, a onda i u ćorsokaku kojim će tumarati generacije koje će se dozivati onomatopejom. A, na kraju krajeva, i taj prokleti novac, koji je postao merilo svih stvari, mora da se izbroji. Ne može vas tolike željne tog brojanja tome naučiti onih osam profesora matematike. Malo je, kume!
BONUS VIDEO: Ranko Pivljanin o preporukama Jelene Milić, opravdanju Danice Grujičić i nepostojanju duela
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare