Kako vreme odmiče sa godišnjicama smrti Zorana Đinđića, jedan od najčešćih diskursa u kome se taj tragični događaj razmatra jeste onaj pod radnim naslovom: gde bi Srbija bila da je on ostao živ?
Manje-više, bila bi ovde gde je i sada.
Nije ova tvrdnja relativizacija Đinđićevog potencijala i snage za političke i društvene promene – on je neupitan i dokazan u ono malo vremena koliko mu je dozvoljeno da pokaže šta ume i može, već realne želje, volje i mogućnosti srpskog društva, naroda ali i političke elite čiji je zaštitni znak bio, da ga na tom putu prati. U svemu tome se oskudevalo i onda i sada.
Zato odgovori na pitanje gde bi danas bila Srbija sa Đinđićem više liči na spisak lepih želja i nerealnih očekivanja koja podrazumevaju da bi jedan čovek sam mogao da obavi ogromni posao i počisti sve naše augijeve štale a većina bi onda sa tribina sišla na teren da proslavi pobedu. Da nije tako ne bi se olako zaključivalo kako bi, samo da je Đinđić ostao živ, Srbija odavno bila u Evropskoj uniji, javna preduzeća uspešno privatizovana i definitivno rešeno pitanje Kosova. A možda bismo bili i prvaci sveta u fudbalu. Teško.
PROČITAJTE JOŠ
Na pitanja šta bi bilo kad bi bilo, približno tačno se može odgovoriti samo na osnovu onoga kako trenutno jeste.
A jeste da su suvereno na vlasti isti oni – jedni pod originalnom, drugi pod lažnom etiketom – koje je demokratski korpus ove zemlje na čelu sa Đinđićem bio poslao u istoriju a oni su se odatle vratili jači, organizovaniji i beskrupulozniji. I nije taj vaskrs bio posledica njihove snage, koliko očite slabosti demokratske opcije i nedostatka kondicije onih koji su u njeno ime nastupali da završe započeti posao.
Oni nisu krčili put za bolje, nove i sposobnije već su oslobodili prostor da se vrate oni stari i gori. Sami nisu napredovali nego su se politički i ljudski kvarili.
Nisu ozdravili sistem nego su ga dodatno korumpirali, dok nisu potrošili zadnju rezervu podrške u narodu, inače labilnom po pitanju demokratskih tekovina i vrednosti. Sa takvima oko
sebe ni onakav Đinđić nije imao neke šanse.
Danas imamo gotovo politički mrtvu Demokratsku stranku koja je godinama tavorila ispod cenzusa i gomilu političkih marginalaca otcepljenih od nje. Pa šta su to radile demokrate ovih dvadeset godina da i u prestonici svi njihovi glasači mogu stati na jednu tribinu Zvezdinog ili Partizanovog stadiona, a da je ne popune? To govori o ozbiljnom kvaru koji nije mogao kompenzovati jedan čovek, bio to i Đinđić.
Danas imamo situaciju da će se pre podići spomenik Slobodanu Miloševiću nego Zoranu Đinđiću a i ako ga Đinđić dobije, podićiće mu ga oni protiv čije se ideologije i politike borio, likujući nad nesposobnosti i nemoći njegovih političkih sukcesora.
Danas Srbiju u Evropsku uniju vode (!!!) najbolji učenici Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja!
Danas imamo uglednog advokata koji je pričao kako bi da je branio ubicu Zorana Đinđića učinio to tako da mu iznad glave nacrta „oreol patriote“.
Danas je Srbija upravo ono čega se Đinđić bojao da ne bude: zemlja u beskonačnoj ostavinskoj raspravi.
I na kraju, jedno pitanje: gde se delo onih pola miliona ljudi koji su se našli na beogradskim ulicama na dan Đinđićeve sahrane, nisu se valjda svi učlanili u Srpsku naprednu stranku?
Izgleda da je Zoran Đinđić uzalud poginuo, a ubio ga je srpski narod kojem je hteo da vrati njegov život u sopstvene ruke, što ovaj neće, nego uporno traži vođu, lidera, oca nacije, čobanina… Nekog ko će umesto njega misliti, raditi, planirati, a naš divni pokvareni narod će mu se diviti i aplaudirati mu.
Kada zatreba biće mu kriv za sve i, ako se bude moglo, baciće ga u blato.
Tako da nije bio u pravu Aleksandar Tijanić koji je onomad, premetaforičan kakav je bio, napisao strašnu rečenicu „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“.
Zoran Đinđić je mrtav, a Srbija se samo vodi kao živa.
BONUS VIDEO Ranko Pivljanin – Novi Dan
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare