Da pošten čovek reši sebe da liši predobrog života i blagodeti koje isti donosi u zlatno doba našeg bitisanja, te da logičnim sledom loše ideje odluči da to učini leškarenjem na pruzi, jedina smrt koja bi mogla da nastupi bila bi - izgladnjivanjem.
Šanse da taj voz stigne gde je krenuo, ovakvom brigom države o stanju železničkog saobraćaja – nikakve su. Crna mašina će najverovatnije sa pruge izleteti čim pre bude imala priliku, a onaj na pruzi osta go i bos. Država bi takav rezultat predstavila kao borbu ove vlasti i doprinos prevenciji samoubistva, ali ostaje pitanje – šta ćemo sa krajputašima, onima koji čekaju voz za neka bolja vremena i onima koji još uvek čeznu za vozom neke druge boje?
Najnovija vest – dve cisterne sa fosfornom kiselinom ispale iz šina u Zaječaru. Prethodno, tri vagona sa propilenom iskliznula iz koloseka kod Subotice. Koji dan pre toga, vagon teretnog voza u kojem se nalazi fosforna kiselina, ispao iz šina na tek rekonstruisanoj pruzi, opet kod Zaječara. I naravno, onaj jedini akcident (stara srpska reč) koji je privukao pažnju gospodi nadležnima – četiri izvrnuta vagona na kompoziciji teretnog voza koji je prevozio amonijak na deonici pruge Niš-Dimitrovgrad kod Pirota. Bilans „10:0“ je slika i prilika ove vlasti.
Birvaktile, sliku je upotpunila ministarka za zaštitu životne sredine, koja je, zbog pritiska javnosti, morala svoju cenjenu pozadinu da odvuče u Pirot. Da je to nevoljno uradila, pokazala je i konferencija za medije, za koju nije došla baš najbolje pripremljena, što će reći da nikako nije mogla doći – železničkim saobraćajem. U vozu bi mogla da pročita, ne samo opis posla za koji je zadužena, već što-šta o životnoj sredini, malo i o amonijaku samom, a ponajviše o propisima i regulativama za koje su je pitali. Javnost je iz nekog razloga bila revoltirana prepoštenom ministarkom, njenim vokabularom i gestikulacijom, u toj meri da je istoj u odbranu priskočio – Kebara. Sve zvuči kao vic, ali kad vic postane svakodnevica – možemo da se žalimo na vozove, ali ne i – kako nas dobro vozaju.
Potom je umetnica ministarka rešila da bude odsutna, pa za sve ostale nesreće osim u Pirotu, nit je čula, nit je zanimaju. Naravno da potpisnik ovih redova nije zaboravio da se dogodilo i curenje cisterne amonijaka u Pančevu, no nisu sve ekološke katastrofe u nadležnosti ministarke za zaštitu životne sredine. Zar ne, ministarka?
Ipak, da nije sve tako crno, te da među ministrima ima i onih koji dosledno rade svoj posao, pokazao je slučaj gospodina Gorana Vesića. Za ministarsku funckiju na poziciji građevinarstva preporučio se odličnom rekonstrukcijom Trga Republike, kada je toliko uporno i temeljno radio posao, da je tri puta prepakivao svaku kocku pojedinačno. Zli jezici vele „Skadar na Bojani“, srpski svet – triput Bog pomaže, a da nama nema pomoći pokazuje i ono što je ministar Vesić rekao na konferenciji, baš u onom Pirotu, jer se posle toga ni on nije oglašavao – kredit za sređivanje pruge još ranije je odobren, a tek u martu ove godine raspisan tender. Šta smo čekali tri godine, upita začuđeno Vesić, ne znajući kako da za taj kratak skok u prošlost okrivi žute i žutog lopova. Tebe smo čekali, gospodine ministre.
I dok se oni koji bi trebalo da budu u prugastim majicama, bave prugama, pružnim prelazima i drugim igračkama poput vozova i vagona, teretnjak mladosti prolazi. Idemo iz haosa u haos, iz greške u grešku, iz akcidenta u akcident, iz nesreće u nesreću, niko ne odgovara, niko nije odgovoran, niko nikoga ne poziva na odgovornost, niti se javnost zbog toga uzbuđuje. Čini se da je sve „kako Bog zapoveda“.
Ostaje pitanje sa početka – šta ćemo sa krajputašima? Oni neka mašu kolovođi ovog društvenog konglomerata. Neka bacaju kape pred njega. Sasvim je izvesno da će i ovaj voz, na čelu sa ovom vlašću, završiti gde i svi vozovi za njihovog vakta… Pa što bismo se sad bunili?
BONUS VIDEO: Savindan u rodnom selu Svetog Save