0
Glosa: Određivanje prema sankcijama Rusiji, prema rešavanju pitanja Kosova, zapravo zacrtava budući pravac kojim ćemo ići, zato se i odlaže.
Sad kada se bura u čaši vode oko izbora Vladimira Orlića za predsednika parlamenta smirila, Srbija bi trebalo da da odgovor na jedno pitanje. Hoće li i može li da krene napred?
Već deceniju nema odgovora gde smo krenuli.
Izbori to samo potvrđuju. Pokazuju da su rovovi iskopani, da svako ko iz njih izađe biva pogođen na „ničijoj zemlji“ epitetom da je „njihov“. Izbor Orlića idealan je za one koji su u rovovima. Daje municiju onima koji kažu da će sve biti isto i da sa „njima“ nema šta da se priča. Daje za pravo i onima koji misle da su njegovi nastupi puni uvreda, omalovažavanja i galame jedini način da se sa „ovima“ razgovara.
Orlić jeste marioneta, jer je to jedini put za napredak u vojničkoj hijerarhiji naprednjaka, u kojoj je samo jedan Maršal. Zato radi šta mu se kaže. I tu dolazimo do ključnog momenta. Da li će Vučić, sa arsenalom moći na raspolaganju, prvi izaći iz rova? On to ne mora, ima medije, ministarstva sile, raspolaže budžetom i zaposlenjima – postojećim i budućim.
Međutim, određivanje prema sankcijama Rusiji, prema rešavanju pitanja Kosova, zapravo zacrtava budući pravac kojim ćemo ići, zato se i odlaže.
Taj dokaz dobre volje, mogla je da bude podela nacionalnih frekvencija. Nije se dogodio. Poslata je poruka „može mi se“. I dalje postoji zrno nade da bi peta frekvencija mogla da dođe u ruke profesionalnog medija koji nije spreman da slavi vlast.
Ne znam šta bi mogao da bude sličan korak. Možda bi opoziciji značio RTS, koji radi u interesu svih građana, a ne vladajuće koalicije. Međutim, mala je to stvar za zemlju u kojoj 200.000 ljudi neće imati da plati zimske račune za struju.
Sa druge strane, tvrdnja da autokrati nema šta da se pomaže ima svoje uporište.
Zato bi Vučić trebalo da napravi prvi potez . Znam, deluje kao neki jeftini SF.
Ali postavlja se pitanje da li bi taj potez uopšte bio prepoznat kao takav.
Možda bi vraćanje snage parlamentu kako bi odgovorio na potrebe građana delovalo kao preveliki, ali značajan iskorak. Spremnost da se sasluša druga strana i unaprede rešenja namenjena građanima.
Već vidim, odmahujete rukom, smejući se i istovremeno streljate pogledom.
Ali i pre tog petog oktobra stvari su delovale deprimirajuće, bezizlazno.
Danas deluju isto, jer u rovovima koji su iskopani, svi su pijani, zadovoljni pozicijom i ne bi pomerali liniju fronta. Niko ne želi gubitke već postojeće stanje stvari koje ne vodi nikud.
A nema ni odgovornosti za gubitke u besmislenim jurišima. Tako na „ničijoj zemlji“ ostaju oni koji strepe od ove zime. Možda, ipak, da se proglasi primirje. Da se proba da se ide napred uz slušanje „naših“ i „njihovih“. Da prestanu rijaliti državni udari i vikend incidenti…
Nepopularno i smešno, znam…
Ali deluje kao pravi trenutak za to.
Bonus video: Pavle Grbović i Miloš Jovanović: Šolc, Kosovo, sankcije – Srbija staje na putu ka EU?
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
