7
Živo me zanima kako nastanu "velike misli“, koje društvo prihvati za pravilo pa prenosi s kolena na koleno, čak i kad je reč o "mudrostima“ koje nas sistemski uništavaju. Takva je ona čuvena: "Mora da se zna ko je gazda u kući“. To je verovatno jedno od najbolesnijih pravila organizacije porodičnog, roditeljskog i supružničkog života. Toliko je trovački, netačno, pogrešno, pasivno agresivno i nezdravo, da stoji rame uz rame sa "Ko se bije taj se voli“ i "Pametniji popušta“. Ko se bije taj je u problemu, a ako pametniji popusti, bude onako kako kažu gluplji, samouvereni, glasni i prosti.
POGLEDAJTE JOŠ:
No, da se vratim na gazdu. Gazda imanja je važan faktor, naročito ako je dobar. To je osoba koja gazduje domaćim životinjama. Misli o svemu. Krave, svinje, pilići i konji se tu mnogo ne pitaju. Ako je gazda dobar, životinje su namirene. Ako je loš, ako pije, kocka se ili je agresivan, životinje pate, nekad i gladuju, rade previše, dobijaju batine, ali se opet ne pitaju ništa. One su u vlasništvu.
Nema ničeg goreg za čoveka od „imanja gazde“. Ne znam kako se i kada gazdovanje imanjem preselilo na gazdovanje porodicom, a ni kako je opstalo toliko dugo da se održalo i u gradskim porodicama koje u vlasništvu nemaju stoku. Nije mi jasno ni kako je gazdovanje postalo poželjno u firmama, pa i u 21. veku ljudi u Srbiji imaju gazde za koje rade, umesto menadžere i direktore čije je zaduženje da svi budu zadovoljni uslovima rada. No, sasvim je logično da jedno društvo koje odrasta uz mantru da kuća mora imati gazdu, neminovno završi sa gazdom na vlasti. Pa se nada dobrom gazdi, koji će ih eksploatisati, ali i lepo namiriti, jer zna da će uz lošeg patiti (više) – svakako se ni za šta ne pitaju. Baš kao stoka na seoskom imanju.
POGLEDAJTE JOŠ:
Biti gazda u kući je nezdrava pozicija. Nije normalno gazdovati svojom decom, starim roditeljima, niti nekim s kim si u braku. Takav porodični dom nije utočište za „gazdu kuće“, jer ne može nikad pokazati slabost, strah ili nemir. Život u kom svakog dana gazduješ ljudima koji su ti najbliži na svetu je u najmanju ruku tužan, pod uslovom da se radi o dobrom čoveku, a ne o zlikovcu koji jedva čeka da maltretira nekoga. Kako god okreneš tu nema razumevanja, nema apsolutne porodične opuštenosti, nema realnog zajedništva i nema slobode jer „mora da se drži kormilo“.
S druge strane, rasti i živeti u domu koji ima gazdu uči nas jasnim „vrednostima“ – u životu možeš ili biti gazda ili neko ko ima gazdu. Ako rešiš da imaš gazdu, težićeš dobrom gazdi i postati namirena jedinka, zadovoljna, koja se naravno ne pita ništa. Ukoliko ti se ne posreći dobar gazda, trpećeš, jer znaš da se ne pitaš ni za šta. „Kakvi su drugi, ovaj moj je i dobar“, govorićeš sebi. Naći ćeš neko biće kom ćeš i sam gazdovati, možda ženu, možda dete, možda kuče, i tu ćeš tutnjiti potisnutu inferiornost.
Oni kojima se to ne sviđa, kopaće rukama i nogama da pobede sopstvenu predodređenost i postanu „megagazde“. Želeće da svi polažu račune njima, da odlučuju o svemu i budu strah i trepet. To jeste jadan i tužan način života, ali je bolji od ropstva, koji je u takvom svetu jedina alternativa.
Kad bi samo neko rekao da je kuća koja ima gazdu uvek mnogo tužnija nego što bi mogla da bude, da je firma s gazdom siromašnija i nesrećnija nego što bi mogla da bude, a da je država s gazdom zaglavljena u vremenu. Ne znam kako bi to mnoglo da se sroči u izreku. Možda: „Ne možemo da budemo srećni, ako smo jako nesrećni“.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
