Koliko puta smo u prilici da spasemo život? Koliko je prilika u kojima naš gest zaista može da promeni sve? Bilo da smo komšije, zaposleni, roditelji, poslodavci… Da li stižemo da prepoznamo te trenutke ili da se informišemo kako tada biti na visini zadatka. Na desetine žena svake godine bude ubijeno od strane partnera u Srbiji. Njihove smrti redovno se broje i objavljuju u medijima. Žene koje „njihov muškarac“ svakodnevno ubija u pojam i povređuje ne broje se. Tiho ubijanje se dešava s druge strane komšijskog zida, na naličju idiličnih porodičnih fotografija i iza nečujnih poziva u pomoć.

U životu odlučujući trenuci nisu praćeni dramatičnom muzikom kao na filmu, pa se lako omaše. Dok čitamo tekstove o ubistvima žena čudimo se polupismenim novinarima, ženinim rođacima, nasilnicima, ali i Njoj „što je pustila da dođe dotle“. Ne čudimo se sebi što učestvujemo u svemu tome. Većina ljudi neće blokirati notifikacije tabloida koji ne poštuje dostojanstvo ubijene žene. To bi bila pristojna reakcija, kao što bi bilo normalno pitati pretraživač na internetu „Kako prepoznati žrtvu nasilja u svom okruženju?“ ili „Šta reći ženi koja trpi nasilje“. Previše njih to nije uradilo nikad. Pored sopstvenog mišljenja o nasilju prema ženama, valjda im ne treba nikakvo istinito sagledavanje.

Onda se dogodi da Ona dođe kod majke u rolci dugih rukava usred leta, prestane da ima vremena za prijatelje, ugasi Instagram ili nesvesno počne da žuri kući iz prodavnice. I to niko ne primeti. Između prvog šamara i kobnog pucnja žena koja trpi fizičko nasilje oseća se kao senka. Za svoje okruženje Ona je kao veliko „možda“. Tako stigne do toga da više veruje nasilniku koji ostvaruje svoje pretnje, nego majci koja ne ostvaruje obećanje da će uvek biti tu kad je gusto. Ženi koja ćuti najviše treba da se seti sebe. Ne trebaju joj tuđe teorije. Treba joj da je neko pita kako je dovoljno iskreno da se oseti slobodno da kaže istinu i da se nakon toga ne pokaje.

Ona nema snage da odgovara na pitanja koja počinju sa „Zašto nisi“ ili „Zašto si“. Svako te odgovore može da pronađe na internetu i bez maltretiranja žrtve nasilja svojim neznanjem. Sigurno joj ne trebaju ni prijatelji koji će je uslovljavati „ako ga momentalno ne ostavi“. Pretnji joj je dovoljno. Treba joj da zna da nije sama. Ona ne mora ništa i ima pravo na bolje. Osećaj da ne može bez nasilnika će proći. I nezdrava krivica koju joj nasilnik nameće će proći kada se oslobodi.

To može da joj pruži neko ko ume da bude Čovek onda kad je stvarno važno. Na saznanje o nasilju koje Ona doživljava Čovek neće eksplodirati u osvetničke besede, niti joj nametati bilo šta. Neće svoje komplekse boga lečiti na njoj. Pitaće je: „Šta želiš sada? Kako sada mogu da budem tu za tebe?“

Saslušaće je. Verovaće joj glasno. Znaće do koje je mere teško, ali i od životne važnosti, biti podrška ženi koja je psihički, a često i fizički iznurena nasiljem. Biraće reči. Jako će paziti da ne izgovori nešto što bi moglo da potvrdi reči njenog nasilnika „Sama izazivaš!“. Uvažavaće njene strahove i sve njeno. Korak po korak, pomoći će joj da prihvati gorku istinu – nasilnik se nikad ne vraća na staro, samo se pogoršava.

Osvojiti slobodu iznova jeste teško, ali ništa nije teže od života u raljama straha i bola. Isto tako, biti Čovek nije uvek lako, ali je život u ignorisanju nemih krikova koji mole za pomoć ispod svakog nivoa ljudskog dostojanstva.