Piše Miljana Nešković: Od „ličnosti godine“ do tvitova na popustu

Svaka redakcija ima važne datume za koje čuva posebne, velike priče i intervjue sa onim ljudima koji se smatraju najboljim sagovornicima. Nova godina je centralna, a uz nju je često i rođendan izdanja ili neki sličan važan datum. To je jedna od retkih zajedničkih stvari svim novinarima na svetu, kao što je i tačka razdvajanja novinarskih škola i pogleda na novinarski posao u odgovorima na pitanja - koje su to najveće priče i ko su najbolji sagovornici.Nisu ništa drugačiji bili ni praznici iza nas. Ove novine su dogovarale razgovore sa akademicima, umetnicima, političarima… Neke druge novine su slikale Jovanu Jeremić i starlete, a neke treće su Konstraktu proglašavale za ličnost godine i spremale specijale umetničkih fotografija. Tokom petnaestak godina, koliko sam u novinarstvu, mogu mirna srca da kažem da nikad nisam menjala novinarski pravac. Menjala sam redakcije, ali su kriterijumi bili isti. Čini se da se ni ljudi nisu toliko menjali, sem kad nam ih krštenica otme. Znalo se kako određujemo intervjue koji će biti poslastica za čitaoce i kako treba da izgleda priča koja je „bomba“. Ipak, promenilo se sve. Gledajući Fejsbuk uspomene ovih dana, podsetila sam se naslovnica od pre osam, deset i više godina, na kojima sam sa kolegama u tadašnjim redakcijama radila. Takozvana „A lista“ sagovornika za novine iz onog vremena, što bi se reklo, ne liči više na sebe.Previše je ličnosti koje su ne tako davno važile za čist krem društva, bile idealni sagovornici za inteligentno promišljanje stvarnosti, a koje danas po Tviteru valjaju ono što nazivamo „stavovima od dva dinara“, neretko i protiv svega u šta su verovale nekad. Ima tu dramskih spisateljica, ima rokera, sportista, glumaca, muzičara… Ljudi koji su do prekjuče bili „ličnosti godine“ po ozbiljnim standardima, čije smo mudre reči jedva čekali i čijoj smo se pameti divili, kao da su se pretvorili u sopstveni prah. Nisu samo promenili stavove, već i nivo rečitosti kojom ih iznose. Promenili su sve. Naravno, praznine koje su napravljene popunili su neki novi ljudi, koje ranije možda nismo znali ili koji se ranije možda nisu toliko isticali, da bi zablistali u ovo skupo vreme. Ako uzmemo u obzir velikane koji su nas napustili, preselivši se u Aleju velikana ili Aleju zaslužnih građana, moglo bi se reći da je premalo onih čiji je ugled bio visok i takav ostao, kao konstanta tokom ovog vremena.Vreme je skupo, možda su ti ljudi najbolji pokazatelji za to. Izreka kaže da se na muci poznaju junaci. Dok je konstruktivna kritika bila koristan deo imidža, poput buntovnog broša koji diže cenu celoj odevnoj kombinaciji, bilo je mnogo više onih koji su prozivali „prostake na vlasti“, ko god da su bili prostaci na vlasti. Od izbora do izbora, to perje postalo je preskupo, naročito za umorne, već vremešne ličnosti, čiji su stavovi od početka više dolazili iz stomaka, nego iz srca. Jedan po jedan, sa naslovnih strana uglednih nedeljnika selili su se u Hit tvit. I neka su. Obrazovanje i talenat su bez jake lične etike samo teret. Kako bismo to drugačije naučili da nema njih?