0
Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitična ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novine "Nova". Ovaj konkretno piše kolumnistkinja Nova.rs Miljana Nešković.
Moja prva sećanja na Bulevar kralja Aleksandra u Beogradu su iz vremena u kom se zvao Bulevar Revolucije, mada smo ga zvali samo „Bulevar“. Čudna su sećanja deteta, kao kupusara slika, mirisa i utisaka. Ne pamtim zgradu Ustavnog suda, Tašmajdan, Maderu, čak ni poslastičarnicu Pelivan.
Pamtim garderobu. Pamučne dukserice, šarene rukavice, hulahopke svih boja i čarape koje škripe pod rukama ispunjavale su pločnike Bulevara. Po haubama automobila na ćebićima, po promrzloj ulici na mušemama, nekad na naslaganim gajbicama u improvizovane tezge, gomile i gomile sveže prošvercovanih stvari bile su izložene za prolaznike duž cele ulice. Ljudi su se gurkali iznad hauba, cenkali s prodavcima koji su zimi duvali u promrzle prste i brže-bolje hvatali krivinu na naznaku racije.
Bulevarom sam kao devojčica išla kod bake Dobrile, koja je stanovala kod Đerma i pekla pite s plavim patlidžanom. U godinama maglovitog spoznavanja sveta i dečjeg zaključivanja bila sam uverena da je Bulevar revolucije, koji je pre toga nosio ime Bulevar oslobođenja, buvlja pijaca. Šetnja Bulevarom me je istovremeno i radovala i plašila.
Negde posle revolucije, to više nije bio Bulevar revolucije. Dobio je ime kralja Aleksandra, nove kafiće, ekspoziture banaka, kasnije i predstavništva mobilnih operatera, pa i veganski orijentisane kantine.
Pročitajte još:
Pločnici su oslobođeni od neprekidne rasprodaje, bar smo tako mislili. Policajci su s ulice terali čak i izborane prodavačice cveća. Počeli smo da se oblačimo u radnjama koje su izdavale fiskalne račune i da pijemo kafu iz kartonskih čašica.
Kad više nisam mogla da posećujem baku koja više nije bila tu, počela sam da idem u redakciju, da milim Bulevarom od ranog jutra, i da ga posmatram sa terase tokom pauza za cigaru. U bašti restorana Madera i dalje se preplitao politički, korporativni, medijski i sportski establišment, kao i davnih dana kad je tu dolazio moj deda. Muškarci su i dalje pušili tompuse, a žene i dalje naručivale gratinirane jagode, kojih nema na meniju. Činilo se da se Bulevar ne menja, ali on se uvek menja. U jednom trenutku, Gaga Nikolić je prestao da se spušta sa Krsta ka Lipovom ladu, Milena Dravić više nije tuda išla u Zvezdara Teatar, a Predrag Ejdus je prestao da prelazi ulicu kod Crkve svetog Marka da bi popio kafu uz novine.
Kako god da mu se ime i lice menjalo, Bulevar nikad nije prestao da nosi revoluciju u sebi. U godinama koje su se nizale, bivao je blokiran protestima, zasipan suzavcima u borbama za prava i redovna maršuta za nezadovoljne. Bio je mesto sukoba ljudi s policijom, potez po kom su građani bežali u stampedu od policijskih konja koji su ih poterivali ka parku kod Metropola… Ipak, ni švercerska estetika ga nikad zaista nije napustila. Svu tu dramu uvek su posmatrale vremešne butikaške lutke s plastičnim kosama u šljokičavim haljinama iz uvoza.
A danas? Danas je Bulevar mirisao na paljevinu. Bio je pun ljudi i pust u isto vreme, što mu je postalo specijalnost. Praznici nisu izuzetak. Beskućnici i prosjaci su se pojavili pre nekoliko godina. Prvo na uglu s ulicom Svetozara Markovića, pa kod Vuka. Onda je popunjen ćošak posle Tašmajdana, da bih ove zime primetila da su i „mesta“ ispred pekara postala redovna staništa za ljude koji prose, ali i za ljude koji tu postavljaju ležaljke od kartona, pa na njima dremaju. Iznad njihovih glava i nogu tutnje mahniti dostavljači hrane na biciklima, noseći džombaste rančeve pune toplih specijaliteta. Prolaznici ih izbegavaju gornjim perifernim vidom, zagledani u telefone. Sve je manje zlatara i foto radnji i sve više kladionica i kockarnica. Bulevar noću svetli od reklama za glavne nagrade više nego od ulične rasvete.
Promene se dešavaju dok primećujemo, a i kad ih ne primećujemo. Ne znam kada je Bulevar počeo da sija toliko snažno, kao što ne znam ni kada je postalo normalno da svaku noć iznad Bulevara nebo gori i puca od vatrometa, dok kolovoz prže motori i sportski automobili pri brzini od preko 200m/h, koje policija ignoriše. Svi znamo kad je Depo izgoreo, ali opet ne znamo kad je pre niklo novo stambeno-poslovno betonsko čudo na njegovom mestu, iako svaki dan svi zaobilaze gradilište koje blokira jedan pešački prelaz i izliva blato na trotoar.
Bulevar tako svakodnevno ispunjavaju ljudi koji se ne vide iako se sudaraju, koji žure i prespori su, koji se sećaju svega i ne pamte ništa. U toj žurbi, mnogi nisu primetili da je pre dve nedelje jedna žena donela rukavice i poređala ih preko puta ekspoziture jedne banke na urednu improvizovanu tezgu. To joj je dobro mesto, jer ljudi u redovima čekaju za ulazak u banku nekad i po sat vremena.
Po Bulevaru su uvek najneprimetniji bili ljudi u sivim i plavim kaputima, nedovoljno sjajnih cipela, koji idu ka Ustavnom sudu, Skupštini Srbije i Skupštini grada. Rekao bi čovek da je to zato što su činovnici jednolični, uvek isti, pa posle nekog vremena prestaneš da ih vidiš na ulici koja je poput vašarskog spoja svih društvenih, statusnih i vrednosnih profila. Taj čovek bi naravno strahovito pogrešio.
Ti se ljudi najviše menjaju. Uspravljaju se i povijaju leđa. Nekad žure, nekad vuku noge. Nekad gledaju u ljude oko sebe, nekad u nebo, a nekad u pod. Od njihovih promena zavisi da li će po Bulevaru ljudi plesati ili bežati od policijskih konja. Od njihovih faza zavisi ko će u Maderi naručivati precenjeni biftek i donositi odluke, a ko će kopati po kontejneru, a i da li će budućnost ovog grada biti lokalni džeparoši ili mladi ljudi koji s ulice kupuju knjige. Jedino što od njih ne zavisi je promena. Koliko god da pokušavaju da ostanu isti, promena uvek dođe i prvo se oseti na ulici.
