Ima nas još uvek pribranih, to se vidi po tome što su se proteklih dana ljudi po mrežama pitali kako to da se roditelji širom Srbije nisu organizovali i izašli na ulicu povodom pucanja na dečake na Kosovu? Zašto nisu otišli da protestuju ispred ambasada ili na neki drugi način poslali poruku da su naša deca naša svetinja? Zato što nam „naša deca“ nisu svetinja.
Ako ljude procenjujemo po onome što rade i ne rade, a ne po svemu što pričaju, odavno je jasno da nama „naša deca“ nisu ništa. Kada nam se urušavao sistem obrazovanja nismo se organizovali da to sprečimo. Kada se srušio plafon na decu u jaslama u Ivanjici, nismo se organizovali da zahtevamo da odgovorni budu sankcionisani i da se ostale ustanove provere, kako se tako nešto ne bi ponovilo. Kada je država odbila da plati lečenje deci koja boluju od „retkih bolesti“, nismo se organizovali da pošaljemo poruku da je to nedopustivo. Dozvolili smo da nam postane normalna stvar da decu lečimo preko SMS-a, kao što smo dozvolili da postane normalno da uče iz obesmišljenih udžbenika.
Pročitajte još:
Ipak, kada se pomene ukidanje pušenja na javnim mestima, jasno je da ćemo se lako organizovati i da to u Srbiji ne bi moglo da prođe. Da, duvanski dim smeta deci. Pasivno pušenje u mladom uzrastu povećava šansu za kasnije razvijanje zavisnosti od cigareta ili razvoja neke respiratorne bolesti. No, ovde su „kafa i cigara svetinja, u to se ne dira“.
Nismo se organizovali da našu decu sačuvamo od ispiranja mozgova, prizora nasilja i susreta sa besmislom. Kada se pokrenu inicijative za ukidanje nasilnih i degradirajućih rijaliti sadržaja na nacionalnim televizijama, ljudi će ih i dalje gledati pred decom. Nismo se organizovali ni da srušimo vlast koja je dozvolila da više nemamo vazduh. Malo smo se bunili, ali ne efikasno, sigurno ne onako kako bi trebalo da se borimo za „našu decu“. Tvitujemo, raspravljamo se, izražavamo zabrinutost, krivimo strance dok nam deca nose pumpice za astmu, kašljucaju i rastu misleći da je ljubičasto nebo super.
Ne znam kako i ne znam zašto, ali postali smo ljudi koji su u stanju da ne urade ništa iako znaju da neko dete, u školi u koju ide i naše dete, trpi zlostavljanje od strane druge dece. Postali smo ljudi koji su pustili Aleksin zakon niz vodu, ljudi koji se neće organizovati da reše problem vršnjačkog nasilja kad znaju da postoji. Svi će ćutati ako nije na meti njihovo dete.
Mi ni ne razumemo koncept „naše dece“. U Srbiji ne postoje „naša deca“, pa ne postoji ni „naša budućnost“. Ne postoji svest o odgovornosti zajednice, a ni instinkt za očuvanje vrednosti zajednice. Toliko je dugo na snazi „spašavaj se ko može“ filozofija, da je „naša deca“ odavno arhaizam, kao što je iluzija sve drugo što nazivamo našim. Mi smo društvo toliko izmučeno i iznevereno da nam je ostao samo osećaj za „moje“ i „tuđe“. Zato se nismo organizovali.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar