Da je srpski ministar zdravlja “živ” pozvao bi Milovana Bojića, direktora Instituta Dedinje, i predložio mu da podnese ostavku. Da se premijerka ne bavi privatnim fotografijama, pozvala bi ministra zdravlja i savetovala mu isto. Samo bi ministar prethodno morao da joj objasni zašto je toliko zdravstvenih radnika u Srbiji zaraženo koronavirusom.
Institut za kardiovaskularne bolesti Dedinje drži rekord po broju inficiranog osoblja – šestedesetsedmoro. Ništa slično nije zabeleženo u Srbiji, regionu, a nema vesti ni da je u Evropi neka bolnica ovako desetkovana.
Možda bi se moglo razumeti da je toliko zaraženih medicinara na Infektivnoj klinici gde dolaze najteži pacijenti, gde je pregledano više od 2.700 sumnjivih, gde je na lečenju zadržano više stotina teških slučajeva, gde su uslovi rada i smeštaja neuporedivo lošiji nego na Dedinju. Ali Infektivna je sačuvala svoje kadrove, a Dedinje nije.
Verovatno nećemo saznati čime se to Bojić bavio proteklih nedelja kad nije uspeo da zaštiti svoje zaposlene, a ni pacijente. Za neke zaraza na Dedinju nije iznenađenje. Naprosto, prvi
ovek Instituta ima neskriveni dar, samo je pitanje vremena koje mu je potrebno za realizaciju talenta.
Bojića nije lako smeniti, ne može to ni Lončar, ni Brnabić, pa ni Vučić, jer ga nisu oni ni postavili. Njega je na to mesto instalirao Vojislav Šešelj, najvažniji koalicioni partner Srpske napredne stranke i samo on može i da ga smeni. Pomenuta trojka jedino može da sleže ramenima.
Ali mogli su Lončar i Brnabić da reaguju ranije i da smene direktora Opšte bolnice u Ćupriji koja se takoreći raspala pred naletom korone. Jedan lekar je umro a na kraju je i sam direktor bolnice završio na lečenju u Beogradu. Ništa se ne bi desilo da je, kako tvrdi doktor Predrag Drenovaković, poštovana procedura, odnosno pravila.
Da je smenjen direktor ćuprijske bolnice, verovatno se ne bi desila ni zaraza osoblja ( četrdesetšestoro) u Narodnom frontu , ni u Leskovcu, a možda bi i Dedinje imalo drugačiju sudbinu. Niko ne voli da ga javno prozivaju kao nesposobnog.
Teška su vremena i ona zahtevaju teške odluke. Nije dovoljno samo brojati nove pacijente, rukavice, respiratore, slobodne krevete…
Očigledno je da neki direktori nisu dorasli situaciji i da su zbog toga pojedine bolnice pretvorene u žarišta. Na sve to žmure inspektori Ministarstva zdravlja, žmuri republički krizni štab, kao da je sve u najboljem redu. Imaju li oni izveštaje sa terena, znaju li kako se sprovode preventivne mere?
Kod nas je mnogo toga postavljeno naopako. Umesto da medijsku pažnju dobiju ljudi koji su nešto dobro uradili, pažnju dobijaju negativni rekorderi.
Tako i Bojić umesto ostavke ide po televizijama i otkriva toplu vodu. Kaže “od sada se svaki pacijent mora posmatrati kao da je korona pozitivan”. A kako drugačije, zar nije bila dovoljna opomena iz Ćuprije ili to što su zbog zaraze lekara dve klinike u Nišu zatvorene još 20 marta.
Generali koji gube bitke bivaju smenjeni, zašto bi direktori bolnica bili pošteđeni ako su im se bolnice raspale?