Ni među diktatorima nema solidarnosti. Evo pre neki dan švajcarski bankari su blokirali račune Aleksandru Lukašenku i njegovoj porodici, a niko od kolega da se oglasi. Niko ne reče da ne može tako sa jednim predsednikom, niko da ponudi svoj račun, niko keš da pošalje. Svima je zmija u džepu, a bogami i strah - da nisu sledeći.

Neka malo igra mečka i pred beloruskim vratima, mi iz bivše Jugoslavije smo se naslušali priča o švajcarskim bankama i tajnim računima. Ovdašnji političari nikako da izvuku nauk. Švajcarci su se i obogatili na zamrznutoj imovini raznih careva, diktatora i ostalih koji su pljačkali svoj narod.

Nikad neću razmeti tu plitkoumnost, pljačkaš svoje pleme, dovijaš se, izvlačiš lovu, paziš na šifre i na imena banaka gde su računi, uplićeš decu, ženu… mučiš se i na kraju ostaneš bez svega. Pa ne bi te maheri sa Zapada pustili da kradeš tek tako. Znaju oni da će ta lova završiti kod njih. Svejedno da li kupuješ stanove po Njujorku, ulažeš u akcije nekakve kompanije ili trpaš na račune u bankama.

I sve dok im donosiš torbe para – dobar si, ne vide ni pljačku, ni nasilje, ni diktaturu. E kad osete da ti se bliži kraj, onda blokiraju imovinu. Ne bi me obradovala vest da je nekom srpskom političaru blokiran švajcarski račun. Šta bi mi kao država, kao narod od toga imali, sem saznanja da smo opljačkani. To mi vidimo i bez blokade njihovih računa.

Koliko smo se samo nadali u švajcarsko poštenje osamdesetih godina prošlog veka. Tada je SFRJ tražila da joj se vrati sve što je kralj Aleksandar Karađorđević imao u švajcarskim bankama. Ondašnje novine su pisale o tome kao da je to gotova stvar – i ništa. Švajcarci se nisu udostojili ni da odgovore na taj zahtev. A i što bi kad posla 50 godina to postaje imovina njihove države.

Bivši vladar Libije, Moamer el Gadafi, kao da je prozreo švajcarske bankare pa je, kako se pisalo, 14 milijardi dolara „svog“ keša poverio Belgijancima. Nadao se da ga bankari iz države koja je poznata po trgovini dijamantima neće izneveriti. Vraga, ispostavilo se kasnije da su sa njegovih računa majstori finasirali građanski rat u Libiji.

Pišem ovo zato što je gotovo ceo Balkan u rukama malih vlastodržaca sa velikom imovinom. Tu čak nije ni važna veličina države, već lični apetiti vladara. Evo, na primer, ovaj što tvrdi da brani Republiku Srpsku – njegovu imovinu zvanični organi BiH procenjuju (čitaj istražuju) na 200 miliona evra ili desetak miliona po godini vlasti.

Onaj njegov pandan u Sarajevu što je zaštitnik muslimana u BiH, Sandžaku… je prema pisanju medija „težak“ 550 miliona evra. Baja što je garant suvereniteta Crne Gore je, prema procenama, uspeo sa familijom da sakupi 167 miliona dolara. Za zaštitnika Srbije i svih Srba na Kosovu i u regionu nema nikakvih podataka sem insinuacije o nekakvoj proslavi okrugle cifre u Beču.

Izgleda da su bogatiji i srećniji oni narodi koji nemaju vođu, oca nacije, zaštitnika nacionalnih interesa i sličnih sintagmi koje su najčešće paravani za otvaranje računa pod Alpima.

Ako ne znate koliko je neki diktatorčić oteo od naroda, evo vam formule za proračun: dužina vladanja + stepen korupcije + zaduženost države + broj „neprijatelja“ – sloboda medija – pravna država – sirotinja = ili veće od milijarde.

Nešto mi se čini da bi neki „branioci“ srpstva mogli biti sledeći koji će ostati bez „švajcaraca“. Tako mi Bajdena.