Bila je subota, na ulazu u OŠ „Jovan Ristić“ u Borči stajala je umrlica učenika šestog razreda Momira Lalića. Iza škole, u dvorištu treštala je muzika, bila je novogodišnja žurka. Funkcioneri Opštine Palilula delili su novogodišnje paketiće.
Momir je iznenada umro u petak, bio je zdravo dete, bavio se sportom. U istu školu idu njegovi brat i sestra, to im je u neku ruku drugi dom. Kad neko umre, u domu se ne peva, ne vrišti, sem ako naprednjački činovnici nisu zakazali žurku.
Mlađani fudbaler sahranjen je juče na lokalnom groblju, a ako se nekad kasnije u „sabirnom centru“ sretne sa direktorom Miletom Đorovićem, ovaj će mu sve objasniti:
Da se oni u školi nisu radovali njegovoj smrti, nego moralo je tako, bilo je zakazano. I da bi on, direktor, isto tako uradio da je neko drugi, pa da ih je, ne daj bože, i više umrlo. Moraju da se podele paketići, da se ispuni plan, pa da se posle pošalje izveštaj u Grad i u stranku.
Da ti srce pukne. Koliko smo kao ljudi nestali, koliko je u nama ubijen čovek, koliko nam ništa nije za poštovanje pa ni smrt deteta. Sve je u brojkama, listama, kvotama, bonusima, rokovima. U partijskoj diciplini, u korporativnim vizijama i misijama, u direktivama i sigurnim glasovima.
Ne mislim samo na direktora Đorovića. Mnogo je onih koji su davno izgubili dušu, a njihove ljušture hodaju nudeći svoje usluge šefu, vođi, đavolu. Nameću kao normalno nešto što je do juče bilo nezamislivo.
PROČITAJTE JOŠ:
Da nije tako, zar bi se na jednom drugom mestu, u Šapcu, organizovao progon i lov na jednog maloletnog momka, koji ništa nije skrivio. Znate o čemu je reč, „nepoznati“ počinilac je štampao i posejao po gradu poternicu, na kojoj su jedan advokat, jedna mlada novinarka i maloletnik V. A. označeni kao „kriminalac“.
Njegova „kriminalna delatnost“, njegova krivica je što je sin Snežane, žene koja ide na proteste protiv „Rio Tinta“, protiv uništavanja i pljačke države, protiv tiranije. Šta je to zastrašivanje, udar na porodicu, vezivanje žute trake?
Samo policija u Srbiji ima pravo da raspisuje poternice. I samo policija može da sazna ko je raspisao potragu za maloletnim Šapčaninom. Ali Vulinova policija neće time da se bavi, kao ni tužilaštvo, kao što ne reaguje ni zaštitnik građana.
Dok oni ćute, imamo pravo da verujemo kako iza svega toga stoje ljudi iz vladajuće stranke. I njihov šef, koji samo svoje dete uzima u zaštitu. Sin mu je i očekivano je da ga štiti.
Ali, predsednik mora da brine i o drugoj deci, a ne da se pravi slep, da ne vidi i ne čuje kad drugu decu progone. Što bi rekla premijerka: „Mislim da maltretirate mladića, da ga non-stop neko prati, da ga non-stop snima, i vama je to prihvatljivo. Ja ne bih volela da živim u takvoj Srbiji. Vama je prihvatljivo da se maltretira bilo ko sa kim se vi ne slažete.“
Ne dajte se zavarati, to je Ana Brnabić rekla braneći jednog Danila, nije nju briga za nekakvu poternicu u Šapcu i tamo nekog maloletnika. Baš kao što ni ministra prosvete i ministra omladine nije briga što policija snima i ispituje učenike gimnazije u Čačku koji protestuju protiv zagađenja i uništavanja njihove budućnosti.
Pa zašto bi onda neki direktor škole pridavao značaj smrti jednog učenika?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare