Jednoj Zorici iz Kruševca pre osam godina umro je sin. Ta majka, lekar po struci, sumnja u način na koji su kolege lečile njeno dete na Pulmološkoj klinici u Beogradu. Sumnja, traži i čeka da se istina utvrdi na sudu.
Filip Breberina je imao 25 godina kada je preminuo. Za njegovu smrt, odnosno nesavesno lečenje, optužene su četiri doktorke. Nesrećni mladić ne može da se pojavi u sudnici, njegovi najmiliji – majka, otac i sestra mogu. I došli su na glavnu raspravu 10. juna, ali ih je sudinica Dušica Ristić udaljila. Majku Zoricu moralo je da izvede obezbeđenje?
Roditeljska je obaveza da brani svoje dete i kad je mrtvo, da se bori za istinu, da ne dozvoli eventualnu manipulaciju, prećutkivanje i opstrukciju.
Šta treba da čini majka – da ćuti.Valjda je njeno pravo da sedi u sudnici i sluša šta govore oni koji su okrivljeni za smrt deteta. I da ih pita, i stručno i nestručno, da ih pogleda u oči…
Ko se boji njenih pitanja, optužene koleginice ili ljudi iz pravosuđa? Ima li kakav zakon kojim se to zabranjuje? Ako ima treba ga suspendovati, menjati.
Kakav je smisao sudskog postupka ako su roditelji i sestra nebitni, ako ne smeju da čuju izjave optuženih. Ko je onda bitan, i čemu takvo suđenje. Sudinica Ristić nije našla za shodno ni da zapisnički konstatuje izbacivanje oštećenih sa rasprave.
Nije na novinaru da određuje ko je kriv. Moguće je da su optužene doktorke nevine, moguće da je u krivici samo neka od njih. Šta ćemo, međutim, ako bi Filip na nekoj drugoj klinici preživeo? Negde drugde gde ga ne bi zračili skenerom šest puta za 25 dana, gde bi mu terapija bila drugačija. I šta ćemo sa činjenicom da su dijagnoze od kojih je lečen u suprotnosti sa nalazima obdukcije.
Nepravda je debelo zakoračila u ovaj predmet. Prvom osnovnom tužilaštvu u Beogradu trebalo je pet čitavih godina da optužnicu dostavi sudu. Sudu je trebalo više od dve godine da zakaže raspravu. Da nije bilo upornih roditelja, da majka Zorica nije obilazila, molila i zahtevala, još bi sve čamilo u nečijoj fioci.
Bilo bi zamorno nabrajati sporne situacije i sve opstrukcije. Poslednja u nizu nelogičnosti je skidanje tužiteljke Verice Trninić sa slučaja. Umesto nje, koja je vladala predmetom, postavljena je druga samo tri dana pre početka suđenja.
I sa sudijama je slično. Prvo je to bilo dodeljeno sudinici poznatoj po oslobađajućoj presudi za juniora Mitrovića, a kada je ona avanzovala, predmet stiže do pomenute Danice Ristić.
I sud i tužilaštvo se protive zahtevu porodice za međunarodnim veštačenjem, jer, navodno, to bi razvuklo i usporilo proces. Kao da do sada nije maksimalno usporen. Čist cinizam, jer ovde je važna istina, a ne brzina.
Od početka istrage do danas provlači se rukopis skrivenih interesa, odnosno sistema kome nisu na prvom mestu žrtve i oštećeni. I svi ćute, starešine u tužilaštvu i sudu, Ministarstvo pravde, zaštitnik prava građana. Kao da čekaju da porodica odustane, a, zapravo, trasiraju put da se slučaj mladog Filipa negde ponovi.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare