Piše Maja Uzelac: Obriši suze, draga

Iiiiii prošetali smo nekoliko dana ili ih istrčali, zapalili se na suzavcu ili slučajno to promašili, isplakali se na suzavcu ili sami od sebe, nagutali se suzavca ili prostih šećera da sve to suzbijemo

A sad

 

 

Sad smo očajni.

Što smo očajni? Jesmo nešto zaslužili, pa nismo dobili? Ma ne, što ono neko rekao Mi smo svojih dana šetali 88 zaredom, dakle evo samo još…79…pa su šanse dobre….

Nego

 

 

Nije to

 

 

To je što se nada probudila

Hormoni odlepili

Organizmi zažarili

A onda

 

 

Onda ništa

 

 

Istina

Nije lako

A opet

Ljudi, pa strašno mnogo se dobilo

 

 

Prvo, mi bismo stvarno sedeli zatočeni gajbama najmanje i danas od 6 popodne pa danima, da nismo rekli Ovaj, pa mi nismo radi

Mi bismo vikende spojili u nedelje nedelje u mesece

Je l vam jasno to? Valjda jeste

Čim ste izlazili

I

Šokirali me

Sve i da sam stoput pisala Neću lajk Oću revoluciju

A pisala sam samo jednom

Neku nedelju pre toga

 

 

(Koliko sam samo bila ponosna

Tog 7.)

 

 

I još

Mnogo više od toga

Šta se dobilo?

Dobio se strah na drugoj strani

A straha nije bilo u tim odajama zamka na oblacima

Šta znači strah? Znači

Nema slobode više tamo

Slobode za lupetanja bez ikakve odgovornosti

Slobode za deus ex machina planove nagle inspiracije stečene upravo dok traje pressica jer Eto toliko sam ja genijalan

Slobode za naglas izgovaranje svega što na pamet je palo bez razmatranja

Jer mu se može Jer se zaigrao Jer Ko će reći Stani

 

 

E pa, rekli smo

I sad

 

 

Stao.

 

 

E, a

Kad je jednom stao

Staće opet

Znaš

Kad je jednom pokazao tu slabost

Najzad je jasno i najglupljima

Od te slabosti je stvoren

 

 

Ne njegove

Naše

Naše, jer smo ispunjeni helijumom

Plutali kroz prostranstva jave

Zbunjeni od kratkih prilika

Nesnađenih roditelja

Menjanih poslova

Nepročitanih knjiga

Nakurčenih planova

Nedosanjanih snova

 

 

I pričali smo Pa dobro Tako stoje stvari

Svuda je loše Vidi Zemlju Slobodnih tebra Da da vidi ti sad tu Ameriku

Pa ako je tamo tako šta mi tek da tražimo

Pa smo sedeli

I bacali rime

Sami sebi

Po tviterima i po ćoškovima

Rentanih gajbi

Bednih kancova

Rafova jer
Život kao večna Nabavka

Ali

 

 

Tome je kraj

 

 

Sve i ako nam se sad čini da je propast

Da su nas slomili

Provokatori Plaćeni Operatori Lenjivci Teoretičari Previše mladi Previše matori

Nije istina

 

 

Istina je da smo mrdali tron

dovoljno jako da sad zaselog jebe epilepsija

Istina je da se

 

 

Nije se desilo

Ali

Istina je

Da hoće

Uskoro

Sledećom prilikom

Ili onom posle nje

Onom tamo

 

 

To je bitno

 

 

A

Ako sad treba preplakati

I to je skroz u redu

 

 

Ne krivi sebe što cmizdriš

Kao devojčica

Devojčice su

Ovoj klimavoj civilizaciji

Najpotrebnija bića

 

 

Plači dugo i predano

Kao da je domaći zadatak

Iz vremena pre zooma

Kao da će petica iz plakanja

Biti uslov da te simpatija pogleda

 

 

Možda hoće

 

 

Ovih dana nove prilike se sklapaju

Novi dani se u nacrtima rađaju

Preplači pa

Ustani

 

 

Obriši suze

 

 

Tu smo još uvek

 

 

A nije kraj sve dok nije u redu.

(ako-nije-u-redu-nije-kraj).

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.