Biramo jednu pesmu. Kao predstavnicu zemlje Srbije. Za EVROviziju.

Ok, jesmo mi srednjevekovna državetinja koja upravo kreće put krstaških oslobodilačkih osvajanja? Jbno se nadam da ne. 

Al da deluje, deluje. 

Stoga ponosna Zorja, s isturenom nogom namazanom mašću od jaka. 

Obučena u Statuu slobode, jer godine 2022. kako u toj priči zaobići Amerikicu.

Ali, da li je Srbija Amerika, puna white trash kamp-prikolica u kojima hranimo se čipsom i burgerima, ali patimo za korenima, jer Amerikanci smo, jesmo, ali nismo znaš ono skroz. 

Još. 

Jer u venama plamte sećanja na daleke rodne predele. Gde istina nikad nismo ušli u pozorište, ali gledali smo na teveu besomučno Zadruge kod komšije gde je vonjalo na luk i rakiju. Pa onda zapravo uzdišemo za zvukovima s TV-a pomešanim s mirisima jedinog poznatog doma. Na istom teveu smo čuli i za reiki, haiku i, otkud znam – origami.

Da li je to to?

Možda.

Stoga Angelina.

Da li smo čaršija što bruji jer neka žena radi šta ona hoće, čaršija što gleda kroz špijunke čime se bave komšije? 

E to jbg jesmo.

Skroz. 

Stoga Sara Jo. 

I s njom u paketu Cobi. 

Ali koliko bi gotivno bilo da ne budemo. Da to ne bude, u ovom času, dvehiljadejebenedvadesetdruge, i dalje s našim pristankom. Da to ne bude naš svesni izbor. I naša lična karta za Evropu.

_

Mi smo država pokidana, bizarna, blesava. Negde duboko zapravo svega toga svesna. 

Mi smo ljudi često duhoviti od muke. A muke je svuda. I uvek.

Mi smo oni što preleću naslove i pitaju se koja je tajna zdrave kose Megan Markl, a ne vide tamne kolutove oko sopstvenih očiju. 

Mi smo oni koji nemaju knjižicu. 

Jer niko o njima ne brine. 

Ili oni koji imaju knjižicu. 

Pa ih tako prate.

Mi smo oni koji moramo da su zdravi. Jer tako je propisano. 

Ali ne možemo da smo zdravi. 

Jer i da imamo odakle nam.

Ali moramo.

Ali ne možemo.

Ali ne  

Ali  

E

Stoga

–

Stoga Konstrakta.

Koja poručuje:

Bože zdravlja! (jer)

Nemam knjižicu.

U sred ratova, korona, izbora

U sred tiranija, tajkuna, nadzora

U sred užasa. (Koji užas!)

Ovo je jedina pesma, jedini nastup, jedina žena

Dovoljno tačna, drčna, večna

I dovoljno uzbudljiva

Da o ovoj zemlji 

Paradoksalno

Tamo negde

Kaže nešto lepo.

A to je:

Da nismo glupi

Da nismo sljušteni od duha

I da nećemo pristati bez borbe.

… 

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Bonus video: Maja Uzelac, rediteljka i kolumnistkinja