Oktavijan i ja smo ovaj vikend vežbali šetnju sa relativnim uspehom. Muka živa kada krenemo ka bilo kom cilju, ali kada se vraćamo kući - trk, sve kao podmazano. Bliži se čas sa dreserom - to je sad jasno kao dan. Školovanje je važno - čak i u životu jednog psa. Slušali smo miks ranih radova Ye (Kanje) Vesta i pitali se, pitali - zašto su svi ismejali Elona Maska koji je kako tako, ali ipak predložio preko potreban mir. Zar se zaista baš svima ratuje?

Imamo dva života.

Drugi počinje onog trenutka kada shvatimo da živimo samo jednom.

Ne znam ko je ovo rekao, hvala mu, dobro mi je tu misao istetovirao u svest.

Oktobru dobro stoji prstohvat lamenta.

„Finistere i njen stas, brak, poljupci, bura što je tako silna bila,  priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas, dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.“

Miloš Crnjanski i čaj od jasmina,

*

Jesen je melaholična, to joj je u opisu radnog mesta.

Svi oni klišei o mokrom opalom lišću, o još jednom letu kada smo bili (koliko toliko) bezbrižni,

o da li će se te ponoviti,

o da li ćemo se ponovo tako grleno smejati ikad više.

A onda skineš mokri kišni mantil.

Sam si kod kuće.

Uvučeš se pod omiljeno ćebe, pa te ogreje ekran plave svetlosti, a onda prst poleti desno i levo po skliskoj površini i zaroniš u unutrašnjost digitalne tvrđave i slika smenjuje sliku – šćućuriš se i pomisliš – e, dok je nama neograničenog interneta – sve će biti u redu.

I ujutru se probudiš, a ono Miholjsko ili „Indijansko“ leto.

*

Nikad neću znati odakle „indijansko“ samo se sećam da je to bio naslov avanture, jedne od mnogobrojnih junaka pod imenom Korto Malteze.

Znate onu – „Ciganka mi je pogledala u dlan i rekla da nemam liniju sreće. Uzeo sam nož i urezao je sam.“

E, to vam je ukratko – Korto.

Vazda podignute kragne na kaputu i sa cigaretom u kraju usana.

Opasnost mu je uvek za petama.

Nikad ovoliko frejmova i informacija niko nije unosio u glavu kao mi i primetila sam da se retko koji novi heroj duže zadržava u mojoj memoriji.

*

Novi junaci čine se podložni instant slavi i još bržem zaboravu.

Analogni junaci, oni za koje se sećaš tačno trenutka kada su ušli u tvoj život i promenili ti percepciju – oni su postali deo softvera – u temeljima su bića, ukusa, estetike i etike.

Možda bi novi junak mogao biti onaj koji donese mir.

Tako neophodan mir.

*

Našla sam jedan stari telefonski imenik, koliko je to debela i obimna knjižurina, pa to je mreža pre mreža.

Pored uobičajenih kućnih brojeva važnih ljudi, tu su i telefoni njihovih komšija, rođaka, kumova u vikendici, do kafića u susedstvu i sestre treće žene bivšeg muža nečije mame.

Zukeberg i ekipa su to promenili i bravo za inovativnost.

Ali, ima nešto i u momentu kada ostaneš bez baterije na telefonu  i baš vam je lepo – sa prijateljima sediš, pečete kestenje i prijatna je oktobarska noć. Mesec se puni, otiče kao modrica i mogućnosti su razne, onoliko je opcija koliko i potencijalnih kostima za Noć veštica.

*

Lepo je živeti u novom vremenu gde sve može da stane na moćni USB, ali je važno sačuvati nešto od naivne, staromodne, zamaštane analognosti.

Analogno je po svojoj prirodi napeto kao dobar triler.

Često sam mislila da je prokletstvo živeti između dva veka, a sad sam ubeđena da je to neverovatna prednost.

Zadržati najbolje iz oba sveta.

Niko nije garantovao da će biti lako.

Uvek je najjednostavnije nešto mrzeti, teško je voleti.

Do dobrih stvari se uz muku stiže, mora peške, nema prećice, a loše uglavnom dolaze nepozvane, u sekundi sve poremete.

Može biti jedno od naravoučenija stišnjene između dva veka.

***

BONUS VIDEO: Kako je Mask razbeseneo svet poređenjem Kosova i Ukrajine