Piše Luna Lu: Korpa za korpu

Pripremam novi format u mašti dok brojim sitno prvu šetnju Oktavijana. Skidamo nanogice, dobija finalnu vakcinu i čekaju nas neke nove rutine. Više od dva meseca živimo skupa - bio je beba kada mi je došao u život, a evo ga sad dečak - neodoljiv, ali i neumoljiv. Ovo je jedan od najčudnijih godina u mom čovečanstvu - mnogo mi je toga uzela, ali i donela. Vreme je za grandiozne promene. Astrolozi se slažu da hteli ili ne - malo će toga biti isto u našim životima. Kosmos igra čudan ples. Valja savladati nove plesne korake.

Juče – širom otvoreni prozori.

Debelo je prošla ponoć.

Nestala je struja na nekih 20 minuta – ne znam da li je civilna vežba za zimu ili kvar.

Sedim na balkonu, u mraku, a u vazduhu miris lubenice i reke.

Avgust na donjem Dorćolu, sporo kao u Nju Orleansu. Vrućina prži misli.

Ventilator koji proizvodi zvuk kao mali mlaznjak pri poletanju – konačno može da odmori.

Kroz prozor prekoputa dopire kavga.

Dvoje se svađaju već noćima, ujedaju se i jedno drugom kidaju srce, parče po parče.

Slušam neko vreme, priznajem, jače je od mene.

*

Dijalog kao da ga je neko pisao.

Tišine između uvreda čine se bolnije nego da viču na sav glas.

Ovaj par se ne dere, oni glasno govore.

Ljubav tu više ne stanuje.

Čaplin je jednom rekao kako i lutalica i džentlmen i pesnik i sanjar i svaki usamljenik na ovom svetu beznadežno želi romansu.

Za ovo dvoje je vreme romanse isteklo, oni ne umeju svoju priču da završe.

Možda je Oskar Vajld bio potpuno u pravu kada je rekao kako muškarac uvek želi da bude prva ljubav jedne žene, a žena da bude muškarčeva poslednja.

U tom rascepu nastaju ovakve situacije kada je teško pomiriti se s tim da nisi ničija ni prva, a ni poslednja ljubav jer je jednostavno – gotovo.

Valja se pomiriti sa tim da je to bio jedan spektakularni trenutak u vremenu koji je zaličio na večnost.

*

Koliko sam uspela da shvatim, on se iznova, svake večeri vraća da bi otišao.

Pokušavaju, na repete – za kraj veze da optuže onog drugoga.

Krivicu prebacuju kao ping pong lopticu iz noći u noć – tako da mi nevidljivi svedoci tog raspada pomislimo kako je za sve kriv on, a onda sledeći dan bivamo uvereni kako je ipak ona ta što je baš kriva.

Komšijska porota zaseda.

Dok je sunce i dan, ona ide na posao, lepo je obučena, kada se vrati kući usisava, šeta psa i ljubazno se javlja komšijama.

Noću, kad on ode – čini se da plače.

Volela bih da nekako mogu da joj šapnem kako mnoge žene održavaju kakvu takvu – bilo kakvu vezu – iz straha da ostanu same i praveći stotine kompromisa gube sebe, ali ko sam ja da se mešam.

Sasvim sam slučajno tu i čujem parčiće tuđeg života htela ne htela prozori su otvoreni – život bez klime podrazumeva promaju.

*

Kventin Krisp je rekao da je raskid kao teži oblik gripa.

Legneš u krevet i goriš od groznice, misliš da ćeš da mreš i da se više nikad nećeš smejati niti voleti.

A onda ti bude bolje i flasterom zalepiš ranjeno srce i zakoračiš dalje.

Večeras je tiho kod komšike.

Možda da joj spremim korpu za preživljavanje raskida.

Veliku kutija sladoleda, sočne breskve, flaša dobrog vina, par srceparajućih filmova, sapun od lavande da smiri jecaj i poruku sastavljenu od onih utešnih reči moje mame – „Dušo, i ovo će proći.“

Kako ustvari izgleda idealna korpa za preživaljavanje raskida?

Šta biste vi obavezno spakovali ucveljenoj duši?

BONUS VIDEO: Top 5 plaža u Albaniji