0
Oćo je bio kod grumerke T. Stigao je šiz šampon sa kojim zimsko krzno nadolazi kao testo. I zaista izgleda kao pravo polarno meče. A šokantan broj ljudi nema problem da mi kažu kako je Oćo debeo. Sumanuta situacija. Bukvalno je zbog "šaume" - pas nevino optužen. A i pažljivo sa konstatacijama - i kod ljudi i kod životinja. Ponekad je samo do krzna i frizure.
„Mi znamo da oni lažu. Oni znaju da lažu.
Oni znaju da mi znamo da oni lažu.
Mi znamo da oni znaju da mi znamo da oni lažu.
I, oni i dalje lažu.“
Napisao je jedan Aleksandar.
Prezime – Solženjicin.
I živimo tako u toj spoznaji – šta ćemo nema nam druge.
*
U osnovnoj školi bila je jedna (nazvaćemo je) Olga.
Baš mnogo je lagala, a ja sam obožavala da slušam te neverovatne priče.
Naročito me je zabavljala ideja da je ona plemenite – „plave“ krvi. Bila je ubeđena da je poreklom Romanov.
Za tu tvrdnju nije imala dovoljno materijalnih dokaza, pa ju je delila samo nama najbližima u koje je imala najviše poverenja.
Tih godina sumnjalo se da je najmlađa sestra uspela da izbegne zlu kob svoje carske porodice.
Čak se i Holivud zanosio tom idejom o Anastasiji.
*
Kada bi Olga pričala bila je izuzetno sugestivna.
Gledala bi pravo u oči sagovornika.
Išla je do najsočnijih detalja u opisima.
Tako bi logično postavila situaciju da se jedino moglo zaključiti da je sve baš tako i nikako drugačije.
*
Jedan jul provela sam kod Olge na krovu.
Ludo smo se zabavljale.
I samolepljiv papir lepile smo na prste – kao da imamo duge nokte. Onda bi ukrale cigarete „Hercegovina“ od njenog dede i pušile bi, pa bi nam se vrtelo u glavi.
Zamišljale smo da smo Veronika Lejk i Lorin Bekol.
*
Pre povratka kući da se duvan ne bi osetio – maznule bi malo „Šanela 5“ od njene bake.
Promućkala bih parfem po ustima.
Bilo je odvratno, ali je nekoliko dana ta fora prolazila.
Sve dok me majka jednog dana nije ukebala i konstatovala – „Jel ti to pušiš kod one ludače?“
Onda sam morala da počnem i ja da lažem kako ne idem kod Olge i cela stvar se jako zakomplikovala. Mama je najbolji detektor laži svih vremena, pa je počelo skupo da me košta to druženje. Uskoro je došlo vreme da svaka upiše različitu gimnaziju i Olgu više nikada nisam videla.
I dan danas, kada osetim „Šanel 5“ bude mi malo muka, ali bude mi i smešno.
*
Ona je bila dobar lažov jer je verovala u sve te svoje laži.
A velika prednost joj je bila i ta što sam jako želela da je sve to istina i nisam preispitivala konstrukciju njene verzije „vrlog novog sveta“.
Pa, ko kao dete ne bi želeo da mu je drugarica jedini živi potomak ruske carske loze i da je samo pitanje dana kada će joj baka iz sefa izvući Faberžeovo jaje koje će je učiniti milionerkom koja ne mora više ništa da radi u životu već samo da se izležava po plažama San Tropea i da sa Brižit Bardo igra remi i usvaja napuštene pse.
*
Naš dogovor je bio da kada se to desi – na leto dolazim kod njih u vilu i da krstarimo francuskom rivijerom.
Ona, B.B & moi.
Ta laž je pride bila jako motivišuća tako da sam iz francuskog imala visoku ocenu.
Trudila sam se da u ime svih svojih budućih letovanja ne postoji jezička barijera i da sve bude „Magnifique“.
*
Juče je bio pijačni dan.
Subota, gungula & vreva.
Svratih do omiljenog kioska gde radi Pametnica sa kojom volim da razmenim koju na temu politike. Misli su joj brze, rečenice kratke i ubitačne.
Skrenula mi je pažnju da uzmem aktuelni broj magazina „Vreme“ jer ga povlače iz prodaje.
Neko „odozgo“ je dao tu direktivu.
*
Sednem da pijem kafu, odmah tu kod Ribarnice.
Na naslovnoj strani brat Predsednika, a unutra tekst iz koga shvatih da je sa ukradenom mu ličnom kartom uspeo da proslavi svoju prvu milijardu „evara“. Mašala.
Jedan bata pravi pare, a za sve drugo – pitaj brata lažova, onog što sa svih TV ekrana ima priču i za popa i za lopova.
Da kradu – znala sam, ali o razmerama pljačke i broju nula nisam imala pojma. Ostavlja bez teksta i plaši.
I neka dušegupka me stegla.
*
Ostavih na stolu „zabranjeno štivo“ neka se čita dalje i uronih u carstvo kandiranog voća.
Đumbir ušećereni da ubije gorak ukus u ustima i pesimističnu slutnju da ću ostati do kraja vremena zarobljena u Kartelu.
A na pola puta do Pudrijere sa sve kesama zapitah se – a šta ako je Olga zaista sada negde na Rivijeri i krcka „jaje“ iz sefa. Blago li se njoj.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare