Sve u svemu
Zločin je izvršen rano ujutru.
Iz sna me je probudio zloslutan zvuk i obris čoveka na prozoru.
Najmanje očekuješ, kada živiš na drugom spratu, da ti na prozoru stoji radnik sa motornom testerom.
Bukvalno, kao u horor filmu.
Izbezumila sam se i u sekundi shvatila da je drvo ubijeno.
Januar 2020. trajao je kao čitava godina – otegao se u nedogled.
Australija je gorela.
Tramp je uklonio Generala, a da nije jasno, da li uopšte razlikuje Irak i Iran.
Izbila je epidemija koronavirusa, a sa njom se razbuktalo pitanje rasizma.
Da li su Kinezi i Italijani koji kašlju razlog da se pređe ulica bilo gde na ovoj ranjenoj planeti?
I, tako je prošao februar, a da nismo ni malo predahnuli od dramatičnih zapleta kojih je koliko nećeš.
I ušli smo u mart, a desio se jedan događaj koji me je baš temeljno izmestio iz ravnoteže.
Još uvek sam pod utiskom i uznemirena i besna i to zbog osećaja nemoći.
Naime, ubili su mi drvo pod prozorom.
Krošnja raskošnog duda – bila je glavni razlog zašto sam rentirala Zamak.
Rađalo je to plemenito drvo prskave dudinje koje leče anemiju i tokom maja pucaju pod štiklama.
Po mirisu moćnog pokislog duda nepogrešivo znaš da je iza ćoška – leto.
Zločin je izvršen rano ujutru.
Iz sna me je probudio zloslutan zvuk i obris čoveka na prozoru.
Najmanje očekuješ, kada živiš na drugom spratu, da ti na prozoru stoji radnik sa motornom testerom.
Bukvalno, kao u horor filmu.
Izbezumila sam se i u sekundi shvatila da je drvo ubijeno.
Moja krošnja koja me je čuvala i štitila – nestala je.
Bez nje, osetila sam se jadno, ogoljeno i opustošeno.
A kada je krenulo da prži zubato martovsko sunce – shvatila sam da ću prvi put za dve godine morati da palim klimu.
Nikada za njom nije bilo potrebe – krošnja je bila najluksuznija hladovina, zelena odaja – maksimum zlatnih zvezdica – DeLux.
Urlala sam kao ludača da su besprizorne ubice, i da je drvo zdravo i da rađa.
Čak sam i sočno psovala, a to baš izbegavam.
I dalje me intenzitet te iracionalne i nepromišljene odluke izluđuje.
Odrastala sam na Dorćolu sa divljim vrtom u dvorištu.
Bila je tu lipa, visoka šest spratova, i jorgovan i divlja smokva..
I sve ti drvo šapne, važno je da ga pažljivo posmatraš i da mu se raduješ i kažeš hvala.
Dok se spremem za traženja stanova sa krošnjom – gđa Lj. sa trećeg i ja smo rekonstruisale kako je organizovan taj zločin jer je dud jedini stradao u ulici drvoreda.
Glavna osumnjičena je nova stanarka zgrade do.
Neka „važna“ u matriksu „vrha“ koja žudi da joj se vidi terasa u koju je mnogo „investirala“ i da joj se vide skupe draperije.
Drvo je zaklanjalo vidik, a i dudinje „flekaju“ asfalt te je povukla veze.
Pride, drvo je podseća na zavičaj i hoće žena da živi u betonu kada je već u gradu uspela.
Poruka je ako hoćeš zelenilo – gaji sobno bilje.
Nikada nije zgodan trenutak za agoniju traženja nove adrese u paralelnom univerzumu tržišta stanova za rentu, ali teško je živeti u komšiluku onih koji su spremni da ubiju drvo.
Isti su kao i oni koji bacaju otrove po parku.
Mnogi ljudi svoje traume ne leče i iživljavaju se nad zajednicom.
Čini se da je vreme da se pri, nekada, mesnim zajednicama organizuju grupne terapije, anonimne ili ne, za lečenje trauma.
I „anger management“ programi su dobrodošli.
Sve u svemu – težak je put do isceljenja.
Za početak je važno konstatovati da imamo ozbiljan problem – ego tripova je čini se previše po kvadratnom metru.