Piše Luna Lu: Čekić

Ljudski organizam ima preko 37.2 biliona ćelija - poručuje mladi naučnik.Svi smo znači bilioneri.Priča i o tome kako moramo ojačati jer koronavirus nigde ne ide.To je sad već sasvim jasno kao beli dan.Ajde, fizički ćemo već nekako i da se nagruvamo.Ali, psihički - popuštamo.Tenzija plus konfuzija - ključa li ključa na hladnoj ringli.Fragilni smo - kao bombe, a ne poput nekog nežnog cveta.Pažljivo rukovanje neophodno. Na sopstvenu odgovornost.*Polazim od sebe.Tolerancija mi je na minimumu.Istorijskom minimumu.*Pre me je zabavljalo da čujem šta sve i kako ljudi misle - interesovao me je tok njihovih razmišljanja - što luđe teorije slušam i ne verujem šta čujem, pa pride i zapitkujem.Sada sam u sekundi ona koja popušta.Isključujem se iz razgovora čim skrene u neka bespuća teorija i filozofiranja ne bilo koju temu.Imam taman toliko strpljenja da slušam samo činjenice i nečije iskustvo na sopstvenoj koži.Dakle, faktografija + empirija - tu je moj maksimum pažnje.Sve ono što bi taj čvor konfuzije moglo bar malo razvezati, a ne dodatno umrsiti.*To klupko ko bude razmrsio - biće superheroj.I taj neko će pričati prijatnim tonom razložno i jednostvano - da ga svi razumeju.Neće biti ni slova viška.*Ima jedna vežba za početnike u procesu rada na sebi u tzv. #insidejob oblasti - kada danima snimaš sebe kako pričaš sa drugim ljudima telefonom.Dakle, vezeš danima ne haješ i snimaš i onda dođe dan kada sve to treba preslušati i prebaciti u pisanu formu.Prvo što primetiš je količina reči. Većina, potpuno bespotrebnih.Lako ih je bilo izgovoriti, ali ih vala sada treba ispisati. Svojeručno.Drugo - koliko tvojih rečenica odu nikuda.Nemaju ama baš nikakvu poentu.Onda polako shvataš da često uopšte ne odgovaraš na zadatu temu.Lutaš stepama nepovezanih misli i digresija samo da bi eto nešto pričao.Može ti se učiniti i da si poput onih ljudi koji uživaju u svom glasu, a koji su ti oduvek bili udavi.Takođe, ispisujući te svoje izgovorene rečenice bude ti i dosta dosadno - epsko smaranje bez deseterca - pa shvatiš da bi mogao malo i da olabaviš, napraviš neki štos, nasmeješ, opustiš, a ne samo da daviš kao zmija žabu.A onda oslušneš i ton kojim komuniciraš - pa se iznenadiš koliko povremeno neprijatno zvučiš.Posle se desi obavezno da zoveš neke svoje prijatelje i izvinjavaš im se na nesavesnom komuniciranju.*Biva i ono - "A što mi ne reče koliko smaram?"Desi se da odgovor bude - "Pa, iskreno često te ni ne slušam."*Ovu vežbu preporučujem svima.A naročito "premijerki" kojoj je istekao mandat pa se lažno predstavlja.Kada bi krenula da transkribuje svoje konferencije za štampu - verujem da bi shvatila koliko lupeta.Možda neka knjiga da se pročita - a Anči - možda bi i to sebi rekla.*Uvek zamišljam kako izgleda dan prevodioca na znakovni jezik kada shvati da je u njenoj smeni pres kriznog štaba i da treba da prevodi ono što "šefica" pokušava da kaže.O ne, samo ona ne - verujem da je prva reakcija.Meni bi bila.Te nesuvisle misli koje idu nigde i znače ništa - o, koliko bačene prane, životne energije u bunar bez dna.Jer, da, mi kada govorimo trošimo dragocenu nam životnu energiju - pranu.Zato mudri ljudi vole da ćute.Kalkulišu svojim kapacitetima.Kada se odluče da govore znaju tačno šta žele da kažu i kada će da stanu. Promišljaju.*Ispeci pa reci je takođe jedna važna stvar.Kada preslušavaš svoje govorancije u toj vežbi i zapisuješ po papiru - toliko puta se preznojiš kada shvatiš da si pola čuke (po ure) razglabao, a da ni sam nemaš pojma o čemu si pričao.Ne zna ni tvoj sagovornik.Potpuno zgubidanjenje.A vreme nam je u ovoj igrici limitirano.To nam je sada jasnije nego ikada pre, čini se dok kovid19 svima diše za vratom.*Osećam se kao u onoj igri "muzičke stolice".Igra se na ispadanje.Uvek je stolica manje.Jedan leti iz igre kada muzika prestane da svira.*Čekam rezultate testa.Nemam simptome.Ali, često sam među ljudima - to mi je posao.I ako izgledam kao nevidljivi čovek - potpuno maskirana - nikada se ne zna.Da bih mogla koliko toliko normalno da funkcionišem - dobro je utvrditi stanje stvari.Ja sam terenski radnik.Hodam i snimam.*Dr Smrt, tu vrstu odgovornosti prema sebi i drugima - proziva i podsmehuje se u krupnom kadru na TV ekranu.Imam osećaj da se meni lično obraća optužujući me - "Ima onih koji hoće iz znatiželje da se testiraju."Prezire me.Ta sam doktore Smrt - eto, baš nemam pametnija posla.Pa, hajde, da vidimo konsiljere kako si ti to organizovao.*Samo iskustvo testiranja je haotično.Bila sam jedina ispred kovid ambulante koja nema simptome i koja čeka testiranje.Dvadesetak ljudi je bilo ispred ulaza - svi na prvi pogled imaju bol u očima.Zamućen im je pogled.Ranjeni, bukvalno.Jedva stoje - čekaju snimanje pluća.Padala je kiša.I svi su se skupili ispred ulaza.Stojim na kiši prekoputa njih.I šetam. Levo. Desno.Tačno 12 koraka u levo i 8 koraka u desno.Ne smem dužu šetnju jer može da promakne neko službeno lice za koga imam pitanje.Imam zakazano.Došla sam ranije.*Izlazi sestra i pitaju je da li može nekoliko stolica da iznese - neki su previše slabi da stoje na nogama.Ona kaže ne može i da nije po pravilima.*Setim se tako pre par godina - u Domu zdravlja sam, čekam uput za bolničke pretrage - imam pakao sa alergijama.Blejim u čekaonici sama.*Dolazi čovek bukvalno posrće koliko mu nije dobro - jedva ubada stolicu.Izleće sestra i kaže - Što vi sedite tu?On jedva progovara i kaže jedva razgovetno - Mislim da sam imao šlog.Ona kaže - Nije ovo sprat za to. Ovde ne može da se sedi. Takvo je pravilo.I on ustade, nemam pojma kako.*To je bio moj fatalni susret sa državnim zdravstvom pod upravom Zlatibora.Četiri godine sam uložila svog života da istražim fenomen alergija - bukvalno sam izučavala zapadnu, kinesku i ajurvedsku medicinu da bih sebi pomogla.Plaćala sam privatnike, kvantne medicine, radionice ishrane - čak sam stigla i do homeopatije i ustanovila da taj placebo nije za mene.Sve sam to plaćala iz džepa, i ako uredno od plate ide u državni zdravstveni sistem.Sve sam bila spremna da dam - samo da ne moram više nikada po uput u onu čekaonicu.*Brojim korake i trudim se da ne mislim o tome kako - ako se do sada nisam zarazila ovo mi je idealna prilika.Misli pozitivno - šapuću mi glasovi lajfkoučeva u sluđenoj glavi.Postavljam im kontra-pitanje u tom unutrašnjem monologu - A keve ti kako ću da prođem kroz ovaj špalir ako me ikada prozovu?Nevidljivi glas u mojoj glavi mi poručuje - Kada su mogli na Golom otoku kroz toplog zeca možeš i ti do testa.*Prolazi vreme zakazano od strane ljubazne operaterke.Naglasila je da je važno da imam uplatnicu - dokaz o uplati od 6.000 (i slovima šest hiljada) dinara u štampanoj formi i takođe je naglasila da može biti da me ne prime u zakaznom terminu.Znate, sistem je preopterećen - ne funkcioniše.Bila sam previše ushićena što sam dobila termin da bih joj rekla da čim je nešto preopterećeno pa ne funkcioniše - to više nije sistem.*Nekih pola sata posle zakazanog termina izlazi bolničar i proziva.Dva imena - nisu tu. Jedan mladić, pa ja.Ufuravam se brzinom munje - bukvalno sam uzela vazduh na kiši i ronim na dah kroz gužvu.*U ambulanti sam. Hodnik. Pust.Ima dve prostorije.Levo je bolničar za kompom, desno sestra u skafanderu.U ćošku stolica okrenuta ka zidu.Iznad je prozor. Otvoren. Vidi se parčence neba.Sestra daje upute.Sedite na stolicu. Skinite masku. Dignite glavu. Jako otvorite usta.Dok si rekao keks - eto mene kako zevam.Zatvorila sam oči jer očekujem neprijatnost.Dotakla je u milisekundi moje grlo štapićem za bris i rekla - To je to.Zaustim da je pitam - Jel to stvarno sve?Kaže ona - Ovde se ne sme govoriti.Gutam neizgovorenu rečenicu.*Stajem na vrata kod ovog bolničara.Pitam - Kada će rezultati?Ustvari, želim da ga pitam - jel realno da je ovaj pec po grlu od šest soma dinara zaista procedura, šta rade oni koji nemaju te pare, zamisli za celu porodicu i da li je realno da je to tako jednostavno i zašto to ne može privatno?Mislim, imala sam još 124 pitanja, ali rekoh daj da dobijem i ovaj jedan odgovor.Kaže on - gledajući u komp, zatrpan među papirima - "Za 5, 6, 7 do 10 dana potražite na sajtu E-zdravlje - ako je tu vaše ime znači da ste negativni".A ako nisam negativna?Bilo je jače od mene i ako mi je jasno da nema više ni tri sekunde strpljenja i da ga smaram.Onda zovete svog ličnog lekara, pa on ima načina da uđe u bazu podataka.Prijatno.*Sav preostali vazduh sam iskoristila da izađem odatle.Šetala sam nekih 40 minuta do kuće i punim plućima udisala vazduh koji je bio frišak od kiše.Nikada nije bio divniji taj vazduh.Onda sam se tuširala ili bolje reći šurila vrelom vodom dugo dugo i sve što sam nosila stavila sam na pranje.Zvuk mašine za veš me oduvek smiruje - kao da šapuće - Kod kuće si. Sve je OK.Na sigurnom sam.*I evo, prvi dan teškog čekića na rezultate polako prolazi.Kažu spiritualni učitelji - Ako želiš da usporiš vreme - ljubi se.E moji učitelji, ima još jedan trik u kome vreme stane - uradi test u Lončarevom sistemu - tada se vreme baš tegli kao žvaka dok čekaš da prođe tih 5, 6, 7 do 10 dana.Čeka me nedelja u kojoj ću ritualno tražiti svoje ime među negativnima svaki božji dan.I sve svoje nade polagati da ako me nema da sam se samo u sistemu zagubila ili da kasni.Kakva igranka živaca, molim se za sve nas.Bogo moj, ti pomozi.*Sve u svemu, dan traje bukvalno kao četiri godšinja doba, dragi svi.Subota, popodne, hujim bespućima interneta.Bez plana.Nastaviće se..