0
Poranili smo juče ujutru moja Mira i ja da bismo sa melburnškog aerodroma uhvatili let broj 815 za Sidnej. Čak i da smo zakasnili, to ne bi bilo tako strašno, jer je juče bio ukupno 31 let između dva najveća australijska grada.
Mojoj supruzi, koja u mladosti baš nije volela da putuje avionom (prvi put je to bilo u leto 2007. kad smo išli na odmor u Tursku), ovo je bio prvi „domaći let“, tačnije prvi put putovanje nije sadržavalo i pasošku kontrolu. A u poslednjih deset godina obišla je pola sveta…
Moj poslednji „domaći let“ bio je u leto 1992. godine, za Tivat, dok je još i Crna Gora bila u pretposlednjem patrljku bivše zajedničke države. One velike, u kojoj je Jugoslovenski aerotransport, poznatiji kao JAT, imao, ako je verovati priloženoj ilustraciji, ukupno 31 „domestic lines“.
U to vreme je izvesni Ken Stanojević, biznismen iz Čikaga, zakupio „Titovu vilu“ u Igalu i nekoliko meseci zamajavao Crnogorce projektom velike marine na ulcinjskoj Velikoj plaži. Ili je bilo nešto oko Ade Bojane, ne sećam se baš najbolje…
Bilo kako bilo, priča je lepo izgledala dok nesrećni „biznismen“ nije potrošio pare kojima se razmetao, pa je ostalo nejasno ko je koga tu prevario… Ja sam pozvan kao direktor „Borbe“, u to vreme nagrađivane kao „List istine“, na pregovore oko našeg izdanja nedeljnika „Biznis“, koji je uređivao kolega Slobodan Stanić, inače komšija i blizak prijatelj sa legendarnim televizijskim urednikom Banetom Vukašinovićem, koji se opet hvalio da je on i „pronašao“ i nagovorio Stanojevića da dođe u „našu zemlju“, da tako to nazovemo…
PROČITAJTE JOŠ
Uzgred, pre toga sam pretposlednji „domaći let“ imao do Splita, na konferenciju Saveza novinara Jugoslavije, kad nam je i uručeno pomenuto priznanje. Taj skup sam zapamtio po poslednjem uzaludnom pokušaju kolega iz „Slobodne Dalmacije“, sarajevskog „Oslobođenja“ i nas iz „Borbe“ da se, makar mi novinari suprotstavio nadirućem ludilu, da bismo se tu, na licu mesta, uverili koliko je zlo posejano upravo od društveno-političkih radnika“ po raznim reakcijama širom Jugoslavije.
Da smo mogli nekome da kažemo da će tridesetjednu godinu kasnije svi letovi iznad te lepe zemlje biti „međunarodni“ (osim valjda onih iz Zagreba prema moru), najverovatnije bismo čuli odgovor „pa šta, naš narod ionako nigde ne leti“…
A onda su stotine hiljada nesretnika, umesto „domaćih“ počeli da lete avionima stranih kompanija, što kao izbeglice, što kao njihova rodbina…
***