0
Sećate li se Zorice Vučković iz okoline Svrljiga? To je ona nesrećna devojka koja živi sama u polusrušenoj kući, bez vode i struje, bez plućnog krila i sa protezom na jednoj nozi...
Pisao sam letos o njenoj sudbini i zamolio sve da umesto komentara tipa „strašno“ i „gde mi to živimo“ tih „sto grama empatije“, često neobavezne i uglavnom nedelotvorne, zamene naporom koji bi se sastojao u tome da Zorici pošalju makar hiljadu dinara. Moj prijatelj Radovan Cvetanović, koji već godinama pomaže Zorici uglavnom tako što povremeno njenu priču učini javnom, ne bi li nekako naterao nadĺežne u SO Svrljig i tamošnjem Centru za socijalni rad da počnu da rade svoj posao, javio mi potom da je ovaj moj apel imao odjeka i da je uplaćeno nešto para…
Taman toliko da pomislim da još ima nekog smisla pisati i ovakve priče i da ljudska solidarnost nije nestala u sveopštem urušavanju vrednosti i moralnih načela. Pošto u zemlji Srbiji svako danas postane prekjuče već iste večeri, uz nove teme, nove tekstove, nova obraćanja, ko će još da brine o „tamo nekoj sirotici“, zaista sam se prijatno iznenadio kad su me mesec dana kasnije pozvali iz humanitarne organizacije ADRA Srbija i zatražili kontakt sa Zoricom.
Samo su mi rekli da imaju jednu donaciju iz inostranstva i da žele da joj to lično odnesu. Dobar glas daleko se čuje, u tom smislu bio sam zaista obradovan činjenicom da sam svojim pisanjem nekome pomogao i više nego što se očekivalo.
A onda me je pre tri dana moj prijatelj Radovan obavestio da je Zorica dobila 1.100 australijskih dolara (u našoj domaćoj valuti oko 800 evra) I da je to uplatio gospodin Sergej Princip iz Sidneja. Nisam mogao sa verujem sa sam to čuo dan uoči Mirinog i mog putovanja u ovaj prelepi grad, u okviru kojeg je planiran i obavezni susret sa dragim kolegom koga sam svojevremeno, sada već pradavne 1994. godine sa bečkog aerodroma Schwechat ispratio da izbeglički zivot nastavi u Australiji.
Sarajlija po rođenju, duši i životnim načelima, doživeo je odmah na početku rata u Bosni I Hercegovini svo prokletstvo nepripadanja bilo kome, od nacije do čaršije, pa se tako dogodilo da je čovek sa prezimenom Princip naišao na više razumevanja u Beču nego među „svojima“, posebno posle jedne izmišljene priče u ratnohuškačkim „Večernjim novostima“. Pod naslovom „Princip izdao Gavrila“, za koji moj prijatelj i danas tvrdi da je bio „odličan, mada potpuno netačan“.
Nas dvojica smo se, bez obzira na desetine zajedničkih drugara i kolega i u Sarajevu i u Beogradu, upoznali krajem 1993. godine u Beču, odakle smo zajedno putovali u Trst, gde smo sa nekim ljudima pregovarali da u Frankfurtu pokrenemo međunarodno izdanje nedeljnika „Vreme“.
Zvuči komplikovano, ali bilo je to u vreme kad su desetine hiljada mladih iz svih krajeva nekadašnje zajedničke države bežali od rata, mržnje i sankcija, ali i od propagande svih boja i naboja, tako da je Sergejeva ideja da im se omogući da po belom svetu prate najobjektivnije informacije primana sa dosta simpatija po raznim organizacijama koje su tada pomagale medije i antiratne pokrete u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Kad smo konačno sklopili finansije za taj poduhvat, Sergije je već bio u Sidneju, gde sa suprugom, ćerkama i sasa već četvoro unučića živi skoro tri pune decenije. „Vreme internacional“ izlazilo je do kraja 1996. godine, štampano je u Ljubljani, ali je prodaja po Evropi i SAD organizovana iz Frankfurta, sve u svemu pokazalo se skuplja dara…
Sergeja sam posle skoro tri pune decenije sreo juče, ovde u Sidneju. Poklonio sam mu primerak mog romana „Koverat Ane Zonai“, uz posvetu da verujem kako će on mnogo bolje od mnogih moći da razume priču o jednoj sasvim običnoj ženi, čiji su život obeležili ratovi i tuđina.
Dugo smo pričali o prošlim danima i zajedničkim prijateljima, da bi mi na kraju samo rekao: „I ako budeš u prilici, pozdravi Zoricu!“