Piše Ivan Mrđen: Slaviša Lekić je umeo da prepozna zlo već u najavi

Ljudi radije slušaju nego što čitaju, a mnogo bolje čuju ono što vide, pa je i izuzetni četrdesetogodišnji novinarski opus Slaviše Lekića nekako ostao u senci njegovih najaktuelnijih televizijskih ostvarenja, dvodelnog filma „Vladalac“ (premijerno prikazanog početkom 2020.) i serije „Junaci doba zlog“ (maj, jun ove godine).Ova dva proizvoda tima Lekić autor, Jovana Polić rediteljka i Sanja Lončar urednica su jedna ista priča, savremena srpska horor bajka o zloj kraljici koja je pobedila uspavanu lepoticu i njenih sedam patuljaka, ili još bolje o Alibabi i njegovim razbojnicima (da je serija potrajala, nakupilo bi se i više od četrdeset).Lekić je autor još nekoliko dokumentarnih filmova („Mediji u Srbiji: hronika propadanja“, „Pad haških begunaca“, „Zoran Đinđić: HIPOTEKA“, „Kako se dogodio narod“), njegovo ime je na koricama više knjiga, od “Ličnosti u SRJ koje su obeležile 1993. godinu” (sličan poduhvat ponovio je i za naredne dve), “Osma sednica CK SK Srbije – nulta tačka narodnog pokreta”, “Nije srpski lupati” (dvotomna “antologija savremene srpske gluposti”), do “Zamlaćivanje – politička ‘autobiografija’ Tomislava Nikolića” i “Svaka čast Vučiću”…Svi ti naslovi govore o ozbiljnim temama kojima se bavio i zašto se ovih dana o Slaviši Lekiću s punim pravom govori kao jednom iz plejade velikih novinara. Na sebe je skrenuo pažnju krajem 1979. i početkom devete decenije prošlog veka tekstovima u “Omladinskim novinama”, u koje se vratio posle kraćeg pripravnikovanja u “Ježu”. Kasnije je prešao u “Borbu” kad je legendarni Stanislav Marinković širom otvorio vrata tih novina za najtalentovanije iz ugušene omladinske štampe, ali i za proterane iz mnogih redakcija zbog neslaganja sa politikom Slobodana Miloševića…Pisao je za “Dugu”, “Mladinu”, “Nedeljnu Dalmaciju”, NIN, “Našu borbu”, “Danas”, bio je glavni i odgovorni urednik “Reportera”, osnivač, vlasnik i glavni urednik magazina “Status”, na šta će se pozvati svi koji misle da je Slaviša Lekić još dublji trag ostavio u Gutembergovoj galaksiji, da baš ne kažem štampanim medijima.

Njegove rečenice bile su britke i konkretne, ponekad i na ivici pristojnosti, ali je iza svake objavljene reči stajalo nešto po čemu je Slaviša Lekić bio jedinstven – neponovljiva sposobnost baratanja podacima, činjenicama, izjavama… Njegova dokumentacija bila je gugl mnogo pre svih savremenih pretraživača, manje kao gomila papira, novinskih isečaka i obeleženih pasusa, a više kao splet moždanih fajlova iz kojih je na neverovatan način izvlačio ono najbitnije i najaktuelnije.“Daš Lekiću temu, ime, povod… a on već u glavi ima pola teksta”, imao je običaj da kaže Grujica Spasović (1950-2020), koji je sa Slavišom “ratovao” više od dve decenije u pet različitih redakcija.Pamtio je mnogo ali nije bio zlopamtilo. Zlo je umeo da prepozna već u najavi, onda kad bi mnogi samo slegnuli ramenima i rekli “pa šta, toga je oduvek bilo”. Možda i zbog toga su krajem 2015. godine dva najveća knjižarska lanca u Srbiji, “Vulkan” i “Delfi”, odbila da uvrste u prodaju “političku autobiografiju Aleksandra Vučića” koju je ilustrovao Predrag Koraksić Corax, a tekstom “oplemenio” Slaviša Lekić.Iz te knjige pod naslovom “Svaka čast Vučiću” prepisujem nešto što je samo Slaviša mogao da sačuva od zaborava, izjavu predsednika svega ovoga iz decembra 2011. godine: “Ja Tomu Nikolića jako volim. I podržaću svaku odluku stranke, pa i o koaliciji sa SPS-om. Ali, ni sam Bog ne može da me natera da budem deo izvršne vlasti koju će podržavati SPS.”