U Beogradu je u noći između utorka i srede preminuo Slaviša Lekić, novinar i urednik, autor i producent zapaženih televizijskih ostvarenja, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije od 2017. do 2019. godine.
Ljudi radije slušaju nego što čitaju, a mnogo bolje čuju ono što vide, pa je i izuzetni četrdesetogodišnji novinarski opus Slaviše Lekića nekako ostao u senci njegovih najaktuelnijih televizijskih ostvarenja, dvodelnog filma „Vladalac“ (premijerno prikazanog početkom 2020.) i serije „Junaci doba zlog“ (maj, jun ove godine).
Ova dva proizvoda tima Lekić autor, Jovana Polić rediteljka i Sanja Lončar urednica su jedna ista priča, savremena srpska horor bajka o zloj kraljici koja je pobedila uspavanu lepoticu i njenih sedam patuljaka, ili još bolje o Alibabi i njegovim razbojnicima (da je serija potrajala, nakupilo bi se i više od četrdeset).
Lekić je autor još nekoliko dokumentarnih filmova („Mediji u Srbiji: hronika propadanja“, „Pad haških begunaca“, „Zoran Đinđić: HIPOTEKA“, „Kako se dogodio narod“), njegovo ime je na koricama više knjiga, od “Ličnosti u SRJ koje su obeležile 1993. godinu” (sličan poduhvat ponovio je i za naredne dve), “Osma sednica CK SK Srbije – nulta tačka narodnog pokreta”, “Nije srpski lupati” (dvotomna “antologija savremene srpske gluposti”), do “Zamlaćivanje – politička ‘autobiografija’ Tomislava Nikolića” i “Svaka čast Vučiću”…
Svi ti naslovi govore o ozbiljnim temama kojima se bavio i zašto se ovih dana o Slaviši Lekiću s punim pravom govori kao jednom iz plejade velikih novinara. Na sebe je skrenuo pažnju krajem 1979. i početkom devete decenije prošlog veka tekstovima u “Omladinskim novinama”, u koje se vratio posle kraćeg pripravnikovanja u “Ježu”. Kasnije je prešao u “Borbu” kad je legendarni Stanislav Marinković širom otvorio vrata tih novina za najtalentovanije iz ugušene omladinske štampe, ali i za proterane iz mnogih redakcija zbog neslaganja sa politikom Slobodana Miloševića…
Pisao je za “Dugu”, “Mladinu”, “Nedeljnu Dalmaciju”, NIN, “Našu borbu”, “Danas”, bio je glavni i odgovorni urednik “Reportera”, osnivač, vlasnik i glavni urednik magazina “Status”, na šta će se pozvati svi koji misle da je Slaviša Lekić još dublji trag ostavio u Gutembergovoj galaksiji, da baš ne kažem štampanim medijima.
Poslednja Bradina želja
To može samo život da namesti. Kad je pre više od tri i po decenije na isti dan, 9. novembra 1985. godine, tragično stradao kolega Slobodan Bradić, njegova porodica je potražila Slavišu Lekića i zamolila ga da preuzme jednu od najbogatijih ličnih novinskih dokumetacija, uz gomilu časopisa i retkih izdanja, koje je pokojni “Brada” godinama sakupljao i čuvao. “On će znati šta s tim da uradi”, bila je njegova poslednja želja.
Njegove rečenice bile su britke i konkretne, ponekad i na ivici pristojnosti, ali je iza svake objavljene reči stajalo nešto po čemu je Slaviša Lekić bio jedinstven – neponovljiva sposobnost baratanja podacima, činjenicama, izjavama… Njegova dokumentacija bila je gugl mnogo pre svih savremenih pretraživača, manje kao gomila papira, novinskih isečaka i obeleženih pasusa, a više kao splet moždanih fajlova iz kojih je na neverovatan način izvlačio ono najbitnije i najaktuelnije.
“Daš Lekiću temu, ime, povod… a on već u glavi ima pola teksta”, imao je običaj da kaže Grujica Spasović (1950-2020), koji je sa Slavišom “ratovao” više od dve decenije u pet različitih redakcija.
Pamtio je mnogo ali nije bio zlopamtilo. Zlo je umeo da prepozna već u najavi, onda kad bi mnogi samo slegnuli ramenima i rekli “pa šta, toga je oduvek bilo”. Možda i zbog toga su krajem 2015. godine dva najveća knjižarska lanca u Srbiji, “Vulkan” i “Delfi”, odbila da uvrste u prodaju “političku autobiografiju Aleksandra Vučića” koju je ilustrovao Predrag Koraksić Corax, a tekstom “oplemenio” Slaviša Lekić.
Iz te knjige pod naslovom “Svaka čast Vučiću” prepisujem nešto što je samo Slaviša mogao da sačuva od zaborava, izjavu predsednika svega ovoga iz decembra 2011. godine: “Ja Tomu Nikolića jako volim. I podržaću svaku odluku stranke, pa i o koaliciji sa SPS-om. Ali, ni sam Bog ne može da me natera da budem deo izvršne vlasti koju će podržavati SPS.”
Lekić o patriotizmu
Slaviša Lekić se klonio direktnog političkog angažovanja, osim što je u zimu 2018/2019 dok kilava opozicija i umišljeni milenijalci nisu upropastili masovne građanske proteste jednog petka uveče govorio u Kovinu, na skupu „1 od pet miliona“: “Patriotizam jeste poslednje utočište hulja ako pod patriotama podrazumevamo ove naše vlastodršce koji se usta krcatih nacionalnim interesima busaju u srpske domoljubne grudi, dok su im džepovi i računi puni stranih valuta. Zato je patriotski pitati zašto primaju plate premijerka, ministri, predsednica Skupštine, načelnik generalštaba, republički javni tužilac, direktor katastra, gradonačelnik Beograda, glavni urednik RTS-a… ako sve te poslove obavlja jedan čovek? Patriotski je pitati: kako mislite da sutra živite pored nas, posle svih ovih godina, koliko nas maltretirate, jašete i ponižavate?”
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar