Piše Ivan Mrđen: Tri priče o kasirkama

Trebalo je prekjuče da nešto više pazarim u obližnjem supermarketu, pa sam uprtio kolica koja moja Mira vuče u svaku kupovinu, jer “nikad ne znaš šta će da bude na akciji”. Iznenadila me plavokosa kasirka, tu negde u četrdesetim, upitavši “izvinite, šta je sa gospođom, ne viđamo je već neko vreme”. Dok sam pakovao bakaluk u kolica i objašnjavao da je moja bolja polovina kod ćerke u Dubaiju, čuo sam i “znate, ona nas stalno kritikuje ako nije sveže voće i povrće, a to su njena kolica”.To me podsetilo na potpuno drukčije iskustvo koleginice Jadranke Janković Nešić, koja je u supermarketu videla neki sprej za čišćenje mikro pećnice, ali nije mogla da nađe cenu, pa je zamolila kasirku da joj kaže cenu tog artikla pre nego što krene da kuca. Ova joj je odgovorila ”zabranjeno nam je da očitavamo cene” i uputila da se “vrati do tog dela prodavnice, pogleda cenu i uporedi barkod proizvoda sa barkodom na izloženoj ceni”.“Ali, tamo em nema papirića sa cenom, em je na tim papirićima barkod toliko sitan da ga ne vidim ni sa naočarima”, očajnički će Jadranka. ”Ili tako ili nikako'' neumoljiva je kasirka. Ljudi u redu već gunđaju, kad u pomoć priskače momak iz obližnje srednje škole: ”Kevo, pustiš je da ti otkuca, vidiš cenu i ako ti ne odgovara kažeš da nemaš lovu da platiš i onda ona mora da ga vrati.” Kasirka (ljutito): “Ti mali da gledaš svoja posla!” Momak: “Pa i gledam, ali ne dam da nas zajebavate!”I moja prijateljica Radmila Branković Zlatić je u nedelju objavila priču o kasirkama: “Završavam pakovanje kupljenih stvari, a mlada žena na kasi mi kaže da sačekam i daje mi neke plastične kutije: ‘Stalna ste nam mušterija, fini ste, uvek ljubazni i cenite naš posao. A i nikad ne pričate o koroni i Vučiću!’”