Piše Ivan Mrđen: Takva su (bila) vremena...

„Takva su vremena“, često se moglo čuti u godinama dramatičnih događaja s kraja prošlog i početkom ovog veka. Knjiga Jelene Trpković je autentično svedočenje o opsadi i bombardovanju Dubrovnika, pogibiji njenog muža Milana Milišića, povratku u ratni Beograd i prvim poratnim godinama, o putovanjima u nemogućim uslovima po razbijenoj zemlji, kontaktima s prijateljima širom Jugoslavije, osnivanju mirovnih pokreta i protesta, neprestanoj borbi protiv mržnje i zla.

Ova knjiga je i kratka istorija beogradske, srpske i jugoslovenske kulturne scene na razmeđi vekova. U njoj se smenjuju imena onih koji nisu pristali na mržnju sa onima koji su je napravili. To je priča i o prekinutim prijateljstvima i stečenim novim, antiratnim.

Slike razaranja i rata prepliću se sa slikama otpora, sve u svemu pred čitaocima je kratka istorija jugoslovenske drame, raspada i rata, kao i svakodnevice, sankcija, zatvorenih granica, prekinutih kontakata, stalne borbe…

O svemu tome govoriće autorka Jelena Trpković, vizuelna umetnica Ivana Dragutinović Sokolovski, publicista Tomislav Marković, te suizdavači Đuro Tadić (Udruga kulture vrijednosti – Sisak) i moj prijatelj Dragan Stojković. Razgovor će moderirati istoričarka Dubravka Stojanović, a tekstove iz knjige čitaće glumac Sergej Trifunović. Program počinje u 19 časova, a organizatori skreću pažnju na nevelik broj mesta u sali Muzeja devedesetih.

O tim nesretnim godinama života na ovim prostorima vredi govoriti, tim pre što se, obično u martu, krene sa redizajniranjem lika i dela jednog od najznačajnijih kreatora sveopšteg propadanja naroda i narodnosti nekadašnje zajedničke države. Period vladavine Slobodana Miloševića (1941-2006), o kome veoma uverljivo piše Jelena Trpković, ovih dana je u desetak rečenica sažeo moj prijatelj Boris Ivačković Lav:

“Prva i možda najveća sramota tog vremena bilo je ubistvo bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, po naređenju režima koji je već tada jasno pokazivao kako se odnosi prema protivnicima. Pre toga - likvidacije i atentati: Radovan Stojičić Badža, Zoran Todorović Kundak, Slavko Ćuruvija, pokušaji ubistva Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali i u Budvi. Nije to bio niz incidenata, već obrazac.

Paralelno s tim, država je sistematski ogoljena - zajam za preporod Srbije bez pokrića, hiperinflacija (galopirajuća - jedna od najvećih u svetskoj istoriji) koja je izbrisala štednju, Dafiment i Jugoskandik kao organizovane prevare, nestanak devizne štednje, šverc nafte i cigareta pod zaštitom države, partijske privatizacije, pljačka humanitarne pomoći, manipulacije robnim rezervama, crno tržište goriva, bonovi kao izvor korupcije, paralelni kursevi, finansiranje elite kroz javna preduzeća.

Mediji su pretvoreni u oružje, izbori u farsu, institucije u kulise. Službe su štitile vlast, ne državu. Rat je postao biznis, kriminal deo sistema, a strah metod upravljanja. Najvredniji su odlazili, najposlušniji napredovali.

To nije bio niz grešaka, to je bio model. Od Stambolića do države kao plena, sve je imalo isti potpis.”

Slobodan Milošević, s.r.

Zaista mi je žao što, odavde iz Melburna, mogu samo da najavim ovaj značajan događaj. Kad se vratim u Beograd, što je u ovom trenutku više nego neizvesno, jer sve naše karte vode preko Dubaija, potražiću primerak Jelenine knjige direktno od Dragana Stojkovića.

“Most Art” je izdavač petnaestak knjiga sa mojim imenom na koricama, od zbirki komentara iz „Blica („Sa Beogradom na Ja“, „Sa Tadića na Vučića“...) do poklona za rođendane Mirinih i mojih unučića („Pace“, „Tašin bukvar“, „Gospodin Petrović“, „Fića Legenda“, „Princeza Ana“, „Dunja sa drugog sprata“...). Ove druge, sve imaju istu posvetu: „Mojoj/mom... za prvi/drugi... rođendan, da jednog dana čita svojim unucima.“

Sada više nisam siguran u to. Čitanje je odavno nestalo sa liste njihovih prioriteta. Možda me nećete u potpunosti razumeti, ali ja sam u prvi mah, kad sam video najavu predstavljanja knjige Jelene Trpković, pomislio na – „Višnju na Tašmajdanu“.

Mladost mi je obeležio ovaj hit-roman Siniše Pavića (1933-2024), ali nisam bio svestan lične identifikacije sa Beogradom iz godina mog maturiranja, sa „Poslednjom šansom“ i bioskopima „Zvezda“ i „Jadran“, sa dvorištima sa zajedničkom česmom i vešom koji se suši na konopcu, sa stanovima u kojima se u kupatilu ložila vatra da se ugreje voda, sa prvim raslojavanjima u društvu, sa školom u kojoj su učitelji i nastavnici imali autoritet bez obzira na nadimke koje smo im nadevali, sa neuspelim žurkama uz gramofon, sa jednim vremenom kad nam se činilo da bolji život zavisi samo od nas samih...

Kad me je naša princeza Ana zamolila da joj donesem nekoliko knjiga na srpskom za mlađu publiku, potrudio sam se da nabavim Pavićev prvenac, po kome je 1968. godine snimljen i istoimeni film sa Nedom Arnerić (1953-2020) u glavnoj ulozi. Sad, kad sam je ponovo pročitao posle skoro šezdeset godina, razmišljam da ovu knjigu vratim u Beograd, jer je više ni ja ne razumem.

Ili je ipak dovoljno reći samo to: „Takva su bila vremena!“