0
Staro novinarsko pravilo da nešto što je već naslov nečega ne može biti naslov novog teksta, zbog koga sam godinama prepravljao naslove mlađih kolega, lično ću prekršiti ovom prilikom, uz izgovor da minus puta minus daju plus.
“Svi su dobro” naslov je čak dva filma, američkog iz 2009. godine sa Robertom De Nirom u glavnoj ulozi i italijanskog iz 1990. reditelja Đuzepa Tornatorea. Priča je ista, skromni udovac poziva svoja dva sina i dve ćerke na zajednički ručak, neki mu otkažu, neki se i ne jave, pa on odluči da ih iznenadi neočekivanom posetom. Tako saznaje da stvari ne stoje ni blizu kako su mu govorili, a kad doživi srčani udar mnogo toga o njihovim životima mu bude još jasnije.
Gledao sam obe verzije. Italijanska je crno-bela što čitavoj priči daje još dramatičniji ton, ali zbog američke (scenario i režija Kirk Džouns, pored De Nira tu su još u Dru Barimur, Kejt Bekinsejl, Sem Rokvel…) uvek se, nije me sramota to da priznam, prilično rastužim, pa čak i pustim koju suzu…
Danas se moja Mira i ja vraćamo posle tromesečnog boravka kod naših ćerki u Dubaiju, Melburnu i opet u Dubaiju. I odmah da kažem, imali smo sasvim dovoljno vremena i uvida u svakodnevni život čak osmoro od trinaest članova naše porodice da mogu ponosno da izjavim: Svi su dobro!
Ma koliko se ćerke, zetovi i unučići trudili da nas ugoste i boravak nam učine što zanimljivijim, u našem koferu uspomena najvrednija će biti upravo podsećanja na sve one obične, jednostavne stvari, koje najbolje govore kako neko živi i koliko je uspeo da svoj život učini boljim. Milena je već jedanaest godina u Australiji, Marina osam u UAE, nije im uvek bilo ni lako, ni sve potaman, ali ako roditeljsko srce svakog puta oseti taj boljitak, onda neke sitnice baš ne moramo ni da vidimo, ni da čujemo…
Mi kod njih nismo u gostima, mi jednostavno sve te dane živimo sa njima i tu nema puno prostora za pretvaranje i doterivanje stvarnosti. U tom smislu čak su i atraktivni izleti i praćenje zanimljivih događaja bili nešto što bi oni i inače radili i u čemu znaju da uživaju. Što bi rekla moja Mira, “deca puno rade i treba da uživaju”.
Znam da ima puno naših ljudi po belom svetu koji nisu uspeli da se na takav način uklope u novu sredinu, nova pravila i nove običaje, kojima se izdaleka čini da bi im bilo bolje da su ostali u Srbiji. To su oni po društvenim mrežama koji nadobudno i uglavnom pogrešno pišu i govore o držvama i ljudima koji su im pružili priliku da žive, rade i usavršavaju se po nekim drukčijim merilima i standardima…
Mark Tven je pisao da je “putovanje najbolji lek protiv predrasuda”, a ja bih samo skromno dodao da nečija pravila, običaje i način života možete da osetite i počnete da cenite tek kad duže vreme provedete u inostranstvu. Tad putovanje prestaje da bude prosto menjanje mesta boravka, već se pretvara u naš svakodnevni život.
POGLEDAJTE JOŠ:
U osnovu svega je – promena! Životi naše dve ćerke i četvoro naših unučića, da sad pomenem samo njih, potpuno su promenjeni kad su otišli iz Srbije. Njima, bar u ovom trenutku, neće mnogo značiti ako bi se stvari u rodnoj zemlji počele da menjaju, za početak tako što bi se vlast na svim nivoima učinila odgovornijom i smenljivom.
Pa da bude bolje i nama koji smo ostali da se za takve promene borimo onim što jedino imamo, svojim glasovima!
