Piše Ivan Mrđen: Šesti gol Muje Hasanagića

Poslednji put sam ga video proletos u „Starom bunaru“. U to vreme bilo je jasno da fudbaleri Partizana neće uspeti da se dokopaju makar drugog mesta i kvalifikacija za Ligu šampiona, manje zbog igrača i trenera, a više kao posledica rasula u kome se klub iz Humske već godinama nalazi.Tom prilikom smo se podsetili jednog ne tako davnog petka (20. maj 2016. godine), kad se u sali na spratu ovog uglednog dušanovačkog restorana okupio bolji deo crno-bele nostalgije, od Muje Hasanagića i Vladice Kovačevića (koji je preminuo dva meseca kasnije), preko Moce Vukotića (1950-2021) i Nenada Bjekovića do Zvonka Varge i Ivana Golca. Oni su u to vreme, uz najčuvenijeg Partizanovog skauta Dušana Trbojevića i nekolicinu uglednih beogradskih direktora, pokušavali da spreče da se slavni klub nađe u rukama baraberije koja će ga kasnije dovesti na više nego niske grane. Možda ne toliko po rezultatima, koliko svođenjem rukovođenja na pitanje sopstvenih pozicija, zbog čega stadion na Topčiderskom brdu poslednjih godina potresaju skandali, afere i slučajevi koji su više za crnu hroniku nego za sportske rubrike. *     *     *Kad sam pročitao da je umro Mustafa Hasanagić, setio sam se onog dana kad sam sa ocem prvi put u tom fudbalskom hramu uživo gledao svoj omiljeni klub. Tog 1. novembra 1964. Partizan je igrao pred gotovo 60.000 gledalaca prijateljski susret sa Milanom, u čijem redovima je glavna zvezda bio Brazilac Amarildo. “Crno-beli” su pobedili “crno-crvene” sa 5:3 (na poluvremenu je bilo 4:2), a tri gola je postigao legendarni Muja.

Da budem korektan, pa da kažem da je mrežu Milaneza dva puta pogodio Vladica Kovačević, dok su strelci za goste bili Ferario dva gola, a jedan upravo Amarildo. Međutim, ova utakmica je zapamćena po do tada nezapamćenoj tuči, kad je publika provalila na teren i kad je nekoliko igrača gostiju, pre svih ratoborni Paragvajac Benitez - jedva izvuklo živu glavu.Tada je Stadion JNA suspendovan i Partizan je preostale utakmice jesenjeg dela tog prvenstva odigrao u Novom Sadu, Kragujevcu i na susednom stadionu Crvene zvezde, tako da sam ja redovno i bez očeve pratnje počeo da idem na Partizanove utakmice tek u proleće 1965. godine.Da ironija bude potpuna, na prvoj sledećoj utakmici koju sam gledao jedva sam ostao živ, jer je zbog velikog broja gledalaca popustila ograda na severnoj tribini Stadiona JNA (tada su, ko ne zna, najvatreniji “partizanovci” bili na “severu”). Samo zahvaljujući tome što sam bio mršav i relativno lak taj “stampedo” me je prosto odneo do terena, pa sam tog 7. marta 1965. godine, čučeći uz aut-liniju odgledao utakmicu između Partizana i Crvene zvezde. Mladići u crno-belim dresovima izgubili su od tada već vremešnog tima Crvene zvezde, predvođenog Dragoslavom Šekularcem, te Zoranom Prljinčevićem i Borom Kostićem, koji su bili i strelci, dok je gol za Partizan postigao Josip Pirmajer.Meni je bilo krivo što u timu nije bio Mustafa Hasanagić, pa sam možda i zbog toga u naredne tri decenije, kad gotovo da nije bilo utakmice Partizana u Beogradu koju sam propustio, tvrdio da je Pirmajer prvi u nizu od nekoliko fudbalera koje sam zaista voleo i čijim sam se uspešnim igrama i lepim potezima posebno radovao. Da pomenem još Svemira Đorđića, Mocu Vukotića, Vujadina Stanojkovića i Đorđa Tomića, malo čudan izbor ali baš moj.*     *     *Tačno godinu i dva dana kasnije, tada već kao redovni posetilac “severa”, odgledao sam utakmicu koja u svakom izboru deset najvažnijih Partizanovih utakmica svih vremena mora da ima počasno mesto, onu sa praškom Spartom u revanšu četvrtfinala Kupa evropskih šampiona za sezonu 1965/66.

U toj seriji Partizan je prvo eliminisao francuskog prvaka Nanta (2:0 u Beogradu i 2:2 u Nantu), a potom i zapadnonemački Verder (3:0 na Stadionu JNA i 0:1 u Bremenu). Međutim, posle poraza od 4:1 u Pragu malo ko je verovao u “čudo u Beogradu”. Čudo se ipak dogodilo i po tih 5:0 za Partizan i dan-danas se pamti Partizanov hod kroz taj Kup šampiona. U polufinalu je eliminisan jedan Mančester junajted, za koji su tada igrali Bobi Čarlton, Džordž Best, Nobi Stajls i Denis Lou (2:0 u Beogradu, 0:1 na “Old Trafordu”), u finalu 11. maja 1966. godine na stadionu “Hejsel” u Briselu Partizan je protiv Reala iz Madrida vodio sa 1:0 (golom Velibora Vasovića, na pas Muje Hasanagića), ali su posle toga Amansio i Serena preokrenuli rezultat i kraljevskom klubu doneli šestu titulu evropskog šampiona.(Na sedmu će Madriđani čekati pune tridesetdve godine i devet dana, a doneće im je jedan “partizanovac”, Peđa Mijatović, golom protiv Juventusa, 20. maja 1998. godine u Amsterdamu.)Mi “grobari” smo se na tihoj vatri tog briselskog finala grejali sve do jeseni 2003. godine i prvog plasmana nekog tima iz Srbije u Ligu šampiona. Mada je, ruku na srce, taj uspeh pao u senku trijumfa komšija iz Ljutice Bogdana, koji su 30. maja 1991. godine u Bariju uspeli i da osvoje Kup evropskih šampiona.*     *     *Međutim, čak i tada kad su se “zvezdaši” radovali tituli prvo evropskog, a potom i svetskog klupskog šampiona, nije izbledelo sećanje na "Mujin šesti gol”, večitu priču svih u čijim venama teku crna i bela krvna zrnca.U toj utakmici sa Spartom tri minuta pre kraja, kad je Partizan već vodio sa 5:0, a Kramerijus, Kolar, Taborski, Migas, Tihi, Vojta, Pospihal, Mraz, Kvašnjak, Mašek i Vrana (sastav tima iz Praga i dan-danas znam napamet, baš kao i sastave Mančester junajteda i Reala) delovali kao pokisle vrane, Mustafa Hasanagić je jednu loptu iz dubine terena, koju mu je uputio Zoran Miladinović, primio na grudi, taman toliko da se odbije da može u letu da uhvati volej, a ona je završila u Kramerijusovom levom gornjem uglu. I dok je na tribinama Stadiona JNA trajalo neopisivo ushićenje zbog atraktivnosti tog Mujinog pogotka, bugarski sudija  Rumenčev je svirao - ofsajd.*     *     *Danas mi se čini da je osnovni čip istorije Fudbalskog kluba Partizan baš taj “Mujin šesti gol” protiv Sparte. Uvek je postojao potencijal za velika dostignuća, uvek je Partizan imao velike fudbalske majstore, ali stalno je nešto nedostojalo da se to potvrdi i rezultatima na evropskoj sceni.Zato moja razmišljanja o Partizanu, pa i ovo zbog smrti Muje Hasanagića, liče na onaj evergrin grupe “Film” i Jure Stublića “Sjećam se prvog poljupca”. Odavno već ne idem na utakmice, još manje drhtim zbog rezultata, a onda su nestala osećanja, tako da sad “ne osjećam ništa, samo se sećam”.***