Piše Ivan Mrđen: Spektakl na „sporednom terenu“

Videvši natmureno nebo sa crnim oblacima i ne baš atraktivan program u arenama pod krovom, razmišljao sam kako ovaj Opening day neće biti nešto o čemu treba pisati... Kiša je padala naredna četiri sata, a više desetina hiljada posetilaca je prvo strpljivo čekala u redu za ulaznice, a potom i da uđu... Posle su napunili holove centralnih arena, prodavnice suvenira i restorane koji osim velikih bašti imaju kakav takav zatvoreni prostor...

A mnogi su strpljivo sedeli ispod pokrivenih tribina najvećih otvorenih terena i na velikim ekranima pratili one mečeve koje su organizatori smestili na najveću scenu. Tako su videli da je prvu pobedu na ovogodišnjem Australian openu ostvarila „bezemljašica“ Mirra Andreeva (i ove godine uz imena teniserki i tenisera iz Rusije i Belorusije nema imena njihovih država i zastava, već stoji samo „world“).

Ova devojka koja će u aprilu napuniti tek 18 godina a već je broj 15 na svetskoj listi, rođena je u Krasnojarsku, poznatoj stanici na liniji Transsibirske železnice, ali već godinama živi i trenira u Francuskoj, zadnja pošta Kan. Mirri sa dva „r“ (i dalje ću pisati imena onako kako stoje na semaforu) relativno mlak otpor pružila je Čehinja Marie Bouzokova (26 godina, 42. na WTA listi).

Posle mlade Ruskinje u areni koja nosi ime Margaret Court, sada već 82-godišnje australijske legende, sa 64 gren slem titule, što pojedinačno što u parovima, plasman u drugo kolo osvojila je i Dona Vekić (28, 19). Više od igre protiv Francuskinje Diane Parry (22, 66), koja je bila taman koliko treba za 6:4, 6:4, komšinica iz Osijeka impresionirala je ukupnom pojavom na terenu, što bi rekle mlađe koleginice stajlingom. Sve je izgledalo kao da je neka dama na brzinu obula patike i malo se rekreirala između šopinga po boljim buticima...

To je ujedno bio prvi meč koji je vaš izveštač kompletno odgledao iz novinarske lože, pa ga i zbog toga posebno pominjem. Nemam nameru da pravim neke „dnevne zapisnike“, jer će već koliko sutra, ako vremenske prilike dozvole, to biti praktično nemoguće...

* * *

Da onima koji su prestanak kiše čekali uz prenose iz pokrivenih arena ne bude dosadno, zaista se potrudio neslavni „junak dana“, Brazilac Thiago Monteiro (30 godina, 106 na ATP listi). On je na glavni žreb stigao kroz kvalifikacije, a onda mu je kao poklon stigao Japanac Kei Nishikori (35, 74). Dovoljno poznat da se pobeda nad njim prepričava unucima, a opet na nizbrdnoj strani karijere...

I sve je išlo na Monteirovu vodenicu. Prvi set dobija sa 6:4, drugi u „tajbreku“, u trećem vodi sa 5:4 i ima dve meč lopte, a onda počinje ono na čemu se dobrim delom zasniva istorija tenisa. Kei spašava obe teške situacije, izjednačuje na 5:5, potom oduzima servis razočaranom ljubitelju sambe, pa potvrđuje „brejk“, sve u svemu 7:5. U takvim situacijama više se uopšte ne postavlja pitanje pobednika, pa su 6:2 i 6:3 na semaforu u naredna dva seta samo potvrdila prognozu kladionica da bi pobeda Monteira bila pravo čudo (kvota 4,50)...

* * *

Sunce se pojavilo tek nešto pre 18 časova, nešto kasnije su devojčice i dečaci što dodaju loptice velikim peškirima obrisali preostale barice i – Australian open je zaista mogao da počne i za one koji su imali samo tzv. „ground pass“ ulaznice, po ceni od 59 australijskih dolara (u našoj domaćoj valuti oko 35 evra). Prvo su nastavljeni mečevi koji su više nego naivno započeti pre kiše, zbog čega su prvi naredni sa tih terena premešteni na druge, obično rezervisane za treninge učesnika.

Možda bih, verujući prvobitnom rasporedu, ja strpljivo odgledao nastavak susreta u kome je Slovenka Veronika Erjavec (25, 171) imala manje sreće od Holanđanke Suzan Lamens (25, 80), da mi pažnju nije privukla buka sa tribina i prilaza terenu broj 13. Tamo su Libanci i Kinezi napravili pravi urnebes, poput atmosfere koju ovde prave samo Južnoamerikanci i Italijani, nadvikujući se u podršci svojim ljubimcima, uz mnogobrojne zastave, pištaljke, a bilo je čak i navijanja sa ozvučenjem...

Za razliku od nesretnog Monteira, prvi predstavnik Libana na nekom gren slem turniru Hady Habib (26, 219) nastavio je pobedonosni niz iz kvalifikacija, savladavši u samo tri seta i čak dva „tajbreka“ snažnog Kineza Yunchaokete Bua (22, 65) – 7:6, 6:4, 7:6. Možda kladioničarska kvota 3,20 na njegovu pobedu kazuje da je reč o velikom iznenađenju, ali onima koji su live pratili meč veoma brzo bilo je jasno da Habib mnogo bolje servira i polako ostvaruje mnogo više vinera, uz gotovo zanemaraljiv broj grešaka...

Nešto zbog toga, a dobrim delom i zbog spektakla na tribinama, na ovaj sve u svemu „sporedni teren“ sjatilo se nikad više fotoreportera i čak tri specijalne televizijske ekipe. Meni je, pošto sam sa novinarskom propusnicom mogao da gledam meč iz prvog reda, jedino preostalo da novog junaka Melburna ohrabrim onako kako smo se rastali pre tri dana: „Idemo, brate!“