0
I danas ćemo se, evo već osmi put, poslednjeg dana u maju okuputi kraj mesta večnog počinka Miloša Šterića (1977-2016), prerano preminulog kolege, mog nekadašnjeg učenika, sina naše drage prijateljice Seške Stanojlović.
Koja je dok je mogla, bez obzira na godišnje doba, vremenske prilike i saobraćajne neprilike, svakodnevno odlazila na Lešće, o čemu svedoče dva prelepa bokora belih ruža, negovanih majčinskom brigom i zalivanih njenim suzama…
Istovremeno je strpljivo sakupljala, sređivala i slagala sinovljeve tekstove, razbacane po meandrima njegove kratke novinarske karijere, da bi na tužnu dvogodišnjicu svetlo dana ugledala više nego dobra knjiga pod naslovom “Daleko je Kolumbija”.
Na predstavljanju ovog poduhvata rekao sam u ime svih njegovih urednika i “šefova”, da tek kad ovako na jednom mestu, možemo da pročitamo ono što smo objavili, uglavnom bez većeg truda i sopstvenog doprinosa, morali bismo svi skupa da priznamo da je, u stvari, Miloš Šterić nama činio usluge, jer bi uvek uradio tačno ono što treba da se napiše o određenoj temi ili da se upita neki sagovornik.
A pre sedam dana, takođe u petak, na beogradskom Novom groblju oprostili smo se od Tamare Šiškin (1979-2024), ćerke naše drage koleginice Milene Šiškin, dugogodišnje novinarke i urednice u Radio Beogradu.
Stručnjaci kažu da na skali stresnih životnih događaja, najveći stres i životnu promenu izaziva smrt deteta, bez obzira na godine u kojima nekog zadesi takva nesreća. Slede smrt bračnog druga, pa smrt bliskog člana porodice. Odmah posle toga slede razvod i smrt bliskog prijatelja. Pored emocionalnih gubitaka, veoma visoko na ovoj skali nalaze se i događaji u vezi sa gubitkom imovine ili posla, kao gubitak zdravlja i fizičkog integriteta (bolest, invaliditet i slično).
“Iako su ovo generalno gledano najstresniji životni događaji, to koje će tuge biti najveće, zavisiće od niza faktora, pa će se i razlikovati od osobe do osobe”, smatra dr Tijana Mirović, psiholog, individualni i porodični psihoterapeut.
Zato je, za razliku od laičkog pominjanja “skale bola”, koja u praktičnoj medicini ima nekoliko sasvim različitih oblika i tumačenja, o “skali tuge” veoma teško govoriti. Pitanje je, na primer, zašto tek surova konačnost gubitka deteta biva prihvaćena kao najveći bol, dok se, s druge strane, zanemaruje čitav niz svakodnevnih događaja i postupaka kojima mnogi roditelji postepeno gube svoju decu.
PROČITAJTE JOŠ
Nisam stručnjak i nemam nameru da se pravim pametan na tako osetljivom terenu, kakav je psihologija. Mogu samo da preporučim, posebno roditeljima sa već poodmaklim stažom, da ovih dana malo razmisle o svojoj deci. Koliko mojih ispisnika će se već prekosutra, uvereni da im je sve jasno i da svojim glasom kreiraju sigurnost i budućnost svojih naslednika, još više udaljiti od njih?
Za tu vrstu sebičnosti, naivnosti i odsustva empatije nema repera na nekoj opštoj skali tuge, jer je njihovo dejstvo odloženo i na duži rok. A ceh će plaćati i njihovi unuci…