Piše Ivan Mrđen: Uz peticiju da se očuva JSD Partizan

Ovo je napisao Beograđanin Nenad Uskoković, doktor medicine, psihoterapeut, EMDR terapeut i terapeut logosinteze, potpisujući peticiju za očuvanje Jugoslovenskog sportskog društva Partizan.

* * *

Iz peticije, koju sam juče lično podržao, prepisujem najvažnije delove:

“Poštovani navijači, simpatizeri i poštovaoci Jugoslovenskog sportskog društva Partizan, pozivamo vas da svojim potpisom podržite javnu inicijativu kako bi sportsko društvo Partizan ostalo deo života i emocija svih onih ljudi koji su na prostorima bivše Jugoslavije voleli i navijali za naš klub.

Smatramo da bi brisanje prideva jugoslovenski iz imena našeg sportskog kluba pored uskraćivanja prava generacijama navijača i sportista da Partizan osećaju svojim, bio i svojevrstan revizionizam istorije ovog kluba koja traje bezmalo 80 godina i starija je od većine nas.

Promena bilo kog dela autentičnog naziva ili grba JSD Partizan faktički bi značila i odricanje od svih onih ljudi koji su uložili svoju mladost, ljubav i emocije u stvaranje najvećeg i najuspešnijeg sportskog društva na ovim prostorima Evrope.

Svega toga mi danas nismo spremni da se odreknemo iz poštovanja prema generacijama sportista koji su gradili, grade ili će graditi naše sportsko društvo, kao što se ne odričemo ni naših dedova i očeva koji su pošteno i iskreno stvarali Partizan i predavali ga generacijama koje su dolazile posle njih.

Sličnih primera i u sportskoj Evropi ima mnogo preko Intera iz Milana, CSKA iz Moskve, Atletika iz Bilbaoa i mnogih drugih koji se nisu odrekli svoje tradicije pa ne želimo da to učini ni naš Partizan.

Smrt fašizmu, živeo Partizan!”

* * *

Juče sam napisao da me je otac prvi put odveo na Stadion JNA 1. novembra 1964. godine, kad je Partizan igrao pred gotovo 60.000 gledalaca prijateljski susret sa Milanom, u čijem redovima je glavna zvezda bio Brazilac Amarildo. Crno-beli su pobedili crno-crvene sa 5:3 (na poluvremenu je bilo 4:2), tri gola je postigao Mustafa Hasanagić, a dva Vladica Kovačević (da budem korektan, pa da kažem da je za Milaneze dva gola postigao Ferario, a jedan upravo Amarildo).

Utakmica će ostati zapamćena po do tada nezapamćenoj tuči, kad je publika provalila na teren i kad je nekoliko igrača gostiju, pre svih ratoborni Paragvajac Benitez - jedva izvuklo živu glavu. Tada je stadion suspendovan i Partizan je preostale utakmice jesenjeg dela tog prvenstva odigrao u Novom Sadu, Kragujevcu i na susednom stadionu Crvene zvezde, tako da sam ja redovno i bez očeve pratnje počeo da idem na Partizanove utakmice tek u proleće 1965. godine.

Da ironija bude potpuna, na prvoj sledećoj utakmici koju sam gledao jedva sam ostao živ, jer je zbog velikog broja gledalaca popustila ograda na severnoj tribini Stadiona JNA (tada su, ko ne zna, najvatreniji “partizanovci” bili na “severu”) i samo zahvaljujući tome što sam bio mršav i relativno lak taj “stampedo” me je prosto odneo do terena. Tako sam tog 7. marta 1965. godine, stojeći uz aut-liniju odgledao utakmicu između Partizana i Crvene zvezde, koju su mladići u crno-belim dresovima izgubili od tada već vremešnog tima Crvene zvezde, predvođenog Dragoslavom Šekularcem, te Zoranom Prljinčevićem i Borom Kostićem, koji su bili i strelci, dok je gol za Partizan postigao Josip Pirmajer.

Bilo kako bilo, od tog dana pa u naredne tri decenije gotovo da nije bilo utakmice Partizana u Beogradu koju sam propustio, a Josip Pirmajer je prvi u nizu od nekoliko fudbalera koje sam zaista voleo i čijim sam se uspešnim igrama i lepim potezima posebno radovao.

* * *

Za Partizan sam počeo da navijam kad sam imao tek nešto više od četiri godine. Moj otac Anton je tada išao redovno na Partizanove utakmice (iako je stalno govorio da navija za splitski Hajduk) i sećam se da sam ga prvi put video veselog i dobro raspoloženog (kao sva vojna lica u to vreme, stalno je bio namrgođen i ozbiljan), kad je Partizan pobedio Crvenu zvezdu čak sa 7:1 (3:1). Kasnije ću pouzdano utvrditi da je to bilo 6. decembra 1953. godine, te da su po dva gola postigli Branko Zebec, Prvoslav “Boba” Mihajlović i Antun Herceg, a jedan Stjepan Bobek (gol za Zvezdu postigao je Kosta Tomašević).

Kao klinac, često sam recitovao sastav Partizana koji je šest meseci kasnije (2. maja 1954. godine) pobedio “večitog rivala” sa 2:0 (Slavko Stojanović, Bruno Belin, Čedomir Lazarević, Zlatko Čajkovski, Minda Jovanović, Božidar Pajević, Boba Mihajlović, Miloš Milutinović, Marko Valok, Stjepan Bobek i Antun Herceg). Na ovu utakmicu otac me je poveo, ali je bila strašno velika gužva i redari nisu dozvolili da se “uvode deca”, pa je otac bio ljut što umesto da gleda “večiti derbi” mora da me vraća kući.

Tada smo među redarima ugledali Živu Nestorova, sa kojim su moji roditelji svojevremeno delili stan u čuvenoj “Udbinoj zgradi” preko puta kupatila “Šest topola” (danas je tu još neko vreme Beogradski sajam, za čije očuvanje se takođe potpisuje peticija) i on je pristao da me pričuva ispred stadiona dok se ne završi utakmica. Otac zbog toga nije video prvi od dva Valokova gola (pao je već u 4. minutu), ali je posle svega bio više nego zadovoljan.

* * *

Nešto iza toga Anton Mrđen se “demobilisao”, preselili smo se na Čukaricu i on je počeo sve ređe da ide na utakmice. Mislim da sebi nikad nije mogao da oprosti što na Stadion JNA nije otišao 26. maja 1957. godine, na ono čuveno finale Kupa Jugoslavije, kad je beogradski Radnički u prvom poluvremenu poveo sa 3:0 (autogolom Bruna Belina i pogocima Aleksandra Petakovića i Zorana Prljinčevića, koji je tada igrao za “majstore sa Dunava”), da bi u nastavku Marko Valok, Mihalj Mesaroš, Miloš Milutinović, Tomislav Kaloperović i Branko Zebec, od 47. do 76. minuta čak pet puta pogodili mrežu Blagoja Vidinića, u to vreme jednog od najboljih golmana u zemlji.

Sedeli smo kod kuće i slušali radio prenos i, sećam se kao danas, da je otac u prvom poluvremenu objašnjavao kako je dobro što nije otišao na finale (padala je jaka kiša), ali se posle drugog dela utakmice napio kao retko kad, što od sreće zbog Partizanovog uspeha, što od tuge jer nije bio na stadionu.

* * *

Znam da mnogi misle da u ovom trenutku ima mnogo važnijih i značajnijih tema, posebno u vezi predstojećih izbora, ali meni se čini da je urušavanje Partizana kao sportskog društva takođe jedan od najočiglednijih pokazatelja sveopšte erozije društvenih vrednosti. Zato je važan i svaki potpis, i svaki tekst podsećanja na Partizanove slavne dane. Bez obzira što strepim da je u pravu moj prijatelj i kolega Damir Radović, koji je povodom pomenute peticije napisao:

“Ostaće nam leptirići, unutrašnje krvarenje, ljubav, smeh, suze i uspomene. Mogu da probaju da nam oduzmu reč, slovo, prefiks, nadimak, mogu da nam oduzmu sve što bahato misle da treba. Ili da dodaju, zašto da ne. Mogu da pomisle da oni to mogu, jer im je neko omogućio. Možda će i uspeti, al' im ne vredi!”