0
Danas ne bih o izborima. Samo ću, da se ne zaboravi, prepisati brojke iz komentara moje prijateljice Dane Kovačić:
„Republika Srbija, 2023. godina: 6.647.003 – broj stanovnika, objavljen u januaru, na osnovu popisa iz 2022. godine; 6.500.165 – broj birača upisanih u birački spisak na dan izbora 17. decembra; 1.190.000 – broj dece do 16 godina, prijavljenih za jednokratnu pomoć od 10.000 dinara u oktobru iste godine.“
Na osnovu tih činjenica ona je poželela „dobro jutro najglupljem narodu i glupavoj opoziciji“ i čestitala „vladajućoj strukturi na još jednoj uspešno obavljenoj manipulaciji“, sa čime baš ne moramo da se složimo. U zemlji Srbiji od uvođenja višestranačja posle svakih izbora imamo na sceni „ruženje naroda“, of course, od strane onih sa čijim očekivanjima i prognozama se nisu poklopili rezultati i glasanja i pratećih manipulacija.
Za dramu „Ruženje naroda u dva dela“, praizvedenu 1987. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kritičari su rekli da “strukturalno raskopava istoriju političkih nesloga na mapi Srbije”. Kroz paralelno pripovedanje dva toka događaja, sukoba među zatvorenicima 1945. i brutalnog ubistva Karađorđa 1817. godine, autor Slobodan Selenić (1993-1995) ukazao je da su “zaoštrene političke podeljenosti sa krvavim posledicama konstante u srpskoj istoriji”.
Ovog puta je novo samo to da je podela, osim političkih dobila i geografsku konotaciju, jer su u manipulaciju za odbranu vlasti, posebno tamo gde je najslabija, masovno uključeni Srbi sa one strane Drine. Time je, bar u nekoj meri, odgovoreno na nelogičnosti gorepomenutih brojki, jer navodno “Bosanci” imaju pravo da glasaju na osnovu dvojnog državljanstva, ali nisu obuhvaćeni popisom stanovništva…
Time je i tradicionalno “ruženje naroda” dobilo novu dimenziju, iskazanu kroz komentare desetine ozlojeđenih “ikseraša” da će ubuduće sve sunarodnike iz Bosne i Hercegovine pozdravljati sa: “Đe si, lopove?!”
Prvi deo ove drame koja se neprestano igra širom Srbije je sadržan u podsećanju na onu već antologijsku izjavu nekog seljaka, koji je sredinom devedesetih tadašnjem najznačajnijem opozicionom lideru rekao: “Ću te glasam, kad pobediš!”
* * *
Posle onih pandemijskih izbora, kad je, ako niste zaboravili, lansirana zvezda doktora za najsmešniji virus, u Gospodar Jevremevoj ulici je osvanuo grafit: „Nije Vučić kriv, mi smo govna“. Tih dana je po društvenim mrežama preovladalo gotovo fatalističko rezonovanje da će predsednik svega ovoga „s ovim i ovakvim narodom vladati sto godina“.
Tome je podlegao čak i moj prijatelj doktor Miroljub Stojković (1945-2023): „Da je narod generalno drugačiji od Vučića, Vučić nikad ne bi bio na vlasti, tačka! Većini naroda je Vučić u srcu i karakteru, pokvareni, bezdušni, polupani, zajedljivi, pohlepni iznad svega… Kraj takve zemlje i takvog naroda je siguran, bojim se vrlo brzo… ’Zadruga’ je dokaz!“
Bilo je to u julu 2020. godine. U međuvremenu se događalo mnogo toga, ali kad se sve sabere jedina promena je što je “Zadruga” postala “Elita”.