Piše Ivan Mrđen: Priče iz tamo neke budućnosti

Ne znam da li su čekali početak nekog partijskog sastanka ili su to već obavili pa ostali da malo proćaskaju, ali mi zasmetala decibelnost tog žamora, prošarana smehom i bezbrižnošću, kao da se upravo u zemlji Srbiji ne dešava mnogo toga što bi svakog normalnog čoveka moralo makar da zabrine. Posebno one koji se, kao fol, bave politikom…

Ta preglasna poruka “nama niko ništa ne može” ili “šta bi dao da si na mom mestu”, taj obrazac bahatosti i otvorenog negiranja stvarnosti, koliko god da je opasan u vrhu vlasti, što se minule sedmice manifestovalo u zgradi iza Rosandićevih konja, još je pogubniji na nižim nivoima odlučivanja. Jer tamo umesto “visoke politike” (ako to uopšte ovde još postoji) imate konkretne ljude, njihove potrebe i obaveze… Što bi rek’o Balašević, “a dole na dnu, sudbinu jadnu, mnogima rešava nekakav som”…

*     *     *

Dok sam se udaljavao od izloga sa obaveznim likom predsednika svega ovoga, decibelnost se smanjivala, a pojačavala debilnost čitave situacije. Uključujući i moje sopstveno psovanje u sebi ili, jednostavno, okretanje glave većine prolaznika, koji su se pravili da ništa niti vide, niti čuju…

To me podsetilo da sam nedavno, čestitajući mojim prijateljicama i prijateljima sa kojima delim isti “divan dan”, pomenuo knjigu Borislava Mihajlovića Mihiza (1922-1997) “Autobiografija o drugima” (Bigz, Beograd, 1990). Iz koje, ne slučajno, prenosim deo o ponašanju ljudi koji su se u sličnoj situaciji nalazili prelomnih godina prošlog veka.

Prvo je, pošto je i sam nekih pet meseci bio “skojevac”, analizirao razloge zbog kojih se veliki broj mladih ljudi u to vreme, odmah po oslobođenju, našao u redovima Saveza komunističke omladine Jugoslavije, odnosno “šta ih je privuklo novom poretku”:

“Jedan od činilaca bila je, svakako, mladost, zadržana četiri duge godine okupacije u čekanju da život počne. Mada to nigde nije bilo rečeno, a možda ni u svesti mladih ljudi sasvim jasno formulisano, bivalo je na neki način očito da će se u ovom novom redu stvari moći probiti samo pripadnici nove vere. Karijerizmu je susedovao strah da se usamljen ne zaostane za vremenom i životom. Pokret je imao i snažnih i privlačnih motiva, obećanu socijalnu pravdu i jednakost i atraktivnost ratnog uspeha, podviga, pobede...

Bilo je, ne malo, i kočećih motiva. Mlade ljude je odbijala jaka i naglašena piramida hijerarhije, bespogovorna pokornost, grube i vidljive snabdevačke privilegije koje su već u startu demantovale ideje o jednakosti, manirisana, gruba i oskudna ideologija. Bola je oči hipokritska preteranost oduševljenja i udvorištvo koje su, uz osećanje manje vrednosti, iskazivali novi adepti koji su prišli pokretu posle pobede, kad se za to više nije dobijao metak. Očekivala se nagrada.”

Osam decenija kasnije u zemlji Srbiji sve je na astalu: prolazi ljudima mladost u očekivanju da život počne, nova vera, karijerizam, udvorištvo, bespogovorna hijerarhija, hipokrizija, očekivanje privilegija i nagrada, a sve gotovo bez ikakve ideologije…

*     *     *

I još je, čini se, veoma daleko tamo neka budućnost kad će takvi početi da napuštaju naprednjački brod, ne zato što im je smetalo sve pobrojano, već zato što će priliku za laktanje i ličnu vajdu ugledati pod nekom drugom slikom. Ili će do tada već toliko naplatiti svoje članstvo i podršku da će moći, bez imalo stida, da se “povuku”… I o tome je pisao Borislav Mihajlović, samo što su priče već krajem sedamdesetih godina prošlog veka sasvim drukčije:

“Sreo sam docnije mnogo ljudi koji su mi pričali istu muku na temu ‘dala baba groš’. Zalutali u partiju ili SKOJ preduzimali su svašta da iz njih nekako bez drastičnih posledica izađu. Jedan slavista se godinu dana, ne podnoseći alkohol, na silu opijao i pravio pijane skandale, dok ga nisu kao nepopravljivog alkoholičara izbacili. Čim se spasao bede, prestao je i da pije.

Student tehnike, građevinac, namerno je udesio da njegova partijska ćelija sazna da se venčao crkvenim brakom. Znajući da je to dovoljno za izbacivanje, mlitavo se pred ćelijom branio da je to učinio po zahtevu svojih roditelja. Mnogo šta se činilo ne samo da se u kolo uhvati nego i da se iz njega pusti.”

*     *     *

Šestog oktobra 2000. godine pokazalo se da ovde babe ne daju dva groša da izađu iz kola, nego tri da se uhvate u novo. Zbog toga mi se čini posebno važnim Mihizov zapis iz sutona tih “vunenih vremena”:

“Sedamdesetih godina nekoliko nas pisaca i umetnika dogovarali smo se za jednu protestnu peticiju. Poučeni ranijim iskustvom povlačenja potpisa sa ‘Predloga za razmišljanje’ (iz 1967. godine, prim. aut.), brižljivo smo odabrali buduće potpisnike. Disident početnik, nedavno izbačen iz partije, predlagao je ograničenje: ‘Bilo bi dobro da ne potpiše niko ko je još u partiji.’

Filmski reditelj je licitirao dalje: ‘A još bolje da ne učestvuje niko ko je duže od godine dana bio član.’ (Njegov lični staž iznosio je desetak meseci.) Pisac koji je, ne zavirivši u SKOJ, odležao pet i po godina robije, dodao je hladno: ‘Najbolje da ne potpisuje niko ko je to bio jedan jedini dan.’

Njegov zahtev bio je neprihvatljiv –  u tom slučaju mogao bi da potpiše samo on! Pričam ovo da pokažem kako su ljudi bili skloni da smatraju ako ne za legitiman, a ono bar za razumljiv i oprostiv, onaj granični rok privremenog boravka među komunistima, koji se poklapao sa njihovim. Pa i ja to, očito, činim sa svoji petomesečnim pančevačkim skojevačkim rokom.”

*     *     *

Ne bih da licitiram, ali ako ikad osvane neki novi Šesti oktobar, bilo bi dobro da nema ni “legitimnog”, ni “razumnog”, još manje “oprostivog” roka “privremenog boravka među naprednjacima”. Ipak je još mnogo više onih koji tamo nisu proveli ni jedan, jedini dan!

**********************************