Dobar komentar je kao stajling mlade na venčanju. Nešto novo, nešto staro, nešto pozajmljeno i nešto plavo.

Odrastao sam u sirotinjskom stančiću u Doksimovoj ulici na Čukarici, gde su preko dvorišta, između još pet takvih prebivališta, od lipe iznad česme do duda kod zajedničkog klozeta moj otac i komšije razapinjale dugački konopac, kad bi njihove supruge prale veliki veš. Njihove muke su počinjale tek kad bi raširile svoje uštirkane čaršave i jastučnice i poduprle sredinu konopca dugačkom motkom sa račvom na vrhu…

Moja mama Janja, kao „član Saveza“ i napredna radnica, veliki veš obavezno je prala na Veliki Petak i širila za Vaskrs, a komšinica Zlata, supruga predratnog žandarma (dakle, „reakcionarka“), za Prvi maj. „Pazim da mi ne isprljaju veš onim njinim jajima“, govorila je drugarica Mrđen, a onda bi za radnički praznik pravila tortu i terala nas da ruke umazane čokoladom peremo u dvorištu, dok je na nas motrila gospođa Marjanović.

Pre šest godina ta dva praznika pala u isti dan, pa napisah da „nije isključeno da njih dve gore na nebu konačno mogu da odahnu, samo kad bi neko mogao još da im kaže ko je pobedio“.

Nešto novo je osećaj da ta ideološka matrica više nikome nije interesantna. O tome govori i sjajan aforizam Ninusa Nestorovića, koji ću ovde pozajmiti: „Prvo smo ginuli za kralja i otadžbinu, pa za Tita i partiju. A zašta smo ginuli poslednje tri decenije, to još uvek niko ne zna!“

A plavo?! Pa, pogledajte se u ogledalu prevareni građani Srbije, svi koji ste pre samo tri nedelje poverovali da vaš glas nešto vredi i da ga niko neće proćerdati. Ako još niste poplaveli od muke i besa, ne vredi vam ni da razapinjete konopac, ni da spremate motku. Oni koji su vas prevarili sav svoj „prljavi veš“ već su „okačili“ po medijima!